Haos u Skupštini
Kad se posle četrdeset godina neprekidne i teške borbe za život u demokratskom i pravednom društu ponadaš da konačno ima nade pa onda shvatiš da, ponovo, jedni te isti ljudi oličeni u predstavnicima vlasti i opozicije, radi očuvanja svojih pozicija i lične koristi, čine sve da se promene ne dogode ne možeš a da se nanovo ne razočaraš. A ta višedecenijska razočaranja ostavljaju ozbiljne traume i posledice koje možeš da preživiš samo ako postaneš alkoholičar, narkoman ili totalni apstinent. Što je i krajnji cilj ove i ovakve vlasti.
Na njihovu nesreću ja svoje razočaranje i tugu lečim pisanjem pa ovaj tekst i treba shvatiti kao vid psihoterapije ili ispovesti. Da olakšam dušu svoju. Ali i kao nastavak borbe protiv ovog političkog zla koje nas je okupiralo.
Studentski protesti u Srbiji u poslednjim mesecima postali su široko rasprostranjeni a njihova dinamika je dobila na snazi kroz masovne šetnje i blokade, kao i solidarnost koju su im iskazali mnogi građani i profesori.
Ključni pokretač bio je pad nadstrešnice u Novom Sadu u novembru 2024. godine, kada je poginulo petnaest osoba, što je izazvalo duboku tugu i šok u zemlji. Studenti su organizovali dnevne akcije „15 minuta tišine“, tokom kojih su odavali poštu stradalima, a kasnije su ove akcije proširene na blokade i proteste u skoro svim mestima u Srbiji a održano je i nekoliko mirnih i veličanstvenih skupova u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu.
Kako četiri logična i opravdana zahteva studenata, koju vlast očito neće u potpunosti da ispuni, o kojima, pravu istinu, javnost nema priliku da čuje, zbog totalnog medijskog mraka, studenti su odlučili da krenu “od kuće do kuće” i da na taj način obaveste narod šta to rade. I, time, su uspeli da na noge podignu građane širom zemlje. Neki mladi ljudi, pametni, obrazovani, kulturni, elokventi, lepo vaspitani na prepad su osvojili srca građana skoro cele Srbije i postali velika pretnja aktuelnoj vlasti.
Na aktivnosti mladosti, lepote i dobrte onih koji predstavljaju budućnost ove zemlje na prostastački način reagovao je glasnogovornik ovog režima uvredama, pretnjama, nasiljem i omalovažavanjem. Međutim, pametna deca su mu odgovorila da nije nadležan i da sa njim ne žele da razgovaraju čime su povredili njegov ego ali i počeli sa otrežnjenjem naroda pokazujući da on svakodnevno krši Ustav i da je ono što radi protivzakonito.
Režim reaguje odmazdom, gaženjem protestanata, batinanjem, otkazima, pretnjama na umanjenje plata… ali im to ne prolazi. Kao ni kontramitinzi koje na silu organizuje vlast i koji su bili pravi fijasko i tema za sprdanje na društvenim mrežama.
Zanimljivo je da su se studenti, s pravom, već na samom početku ogradili i od delovanja opozicije. Kažem s pravom jer ako pogledamo malo u ne tako davnu istoriju, recimo, samo od velikih građanskih protesta „1 od 5 miliona“ pa do danas svaki bunt građana se ugasio onog trenutka kada se u njih uključila takozvana „opozicija“. Da ne pominjem brojne bojkote izbora koji su umnogome pomogli da ova vlast i dalje traje. A uvek su pričali da imaju plan za „dan posle“.
Pametni mladi ljudi su shvatili da su vlast i opozicija dva „guza“ (izvinite) iste zadnjice koju su ophrvali šunjevi puni kriminala i korupcije i drže ih povezane. Danas, u Srbiji, na političkoj sceni imamo tesno povezane vlast i opoziciju svesne da jedni bez dugih ne bi postojali. Zadovoljni takvim stanjem, koje im donosi veliku materijalnu i svaku drugu korist, često simuliraju sukobe iz kojih uvek vlast izlazi kao pobednik a opozicija uspeva da sačuva svoje benefite.
I jednima i drugima građani su potpuno nebitni.
Rezultat „saradnje“ (ili nesposobnosti opozicije, ako vam se učini da je reč „saradnja“ prejaka) vlasti i opozicije (pokušaću da budem blag) je da je trenutna politička situacija u Srbiji vrlo napeta i složena. Mada, objektivno gledano živimo u klasičnom primeru diktature.
Sloboda medija, pravna država i političke slobode su potpuno kontrolisane dok su kriminal i korupcija ostali bez kontrole. Prosveta je ponižena, zdravstvo je na kolenima, zemlja se prodaje i zadužuje pod nepoznatim uslovima, policija, tužilaštvo i sudovi su pod direktnom kontrolom diktatora i reaguju isključivo onda kada im on naredi i šta im naredi. Nikad veće plate i penzije ne mogu da pokriju ni osnovne životne troškove.
Međutim, mnogo veća nesraća za ovu zemlju je i činjenica da je diktator uspeo da pod svoju kontrolu stavi najveći deo takozvane opozicije prema kojoj nesrećni građani još uvek gaje simpatije i veruju da ga oni hoće i mogu smeniti ali i u ono što je još gore a to je da niko drugi osim njih to ne može da uradi. A ta zabluda skupo nas košta.
Ako isključimo sentimentalnost i uključimo razum pa analiziramo diktatorovu (ime mu zbog bojkota ne spominjem) poziciju videćemo da je neprimereno delovanje opoziceje ključno za njegov opstanak na vlasti. Ali i to kako on sa opozicijom vešto manipuliše.
To u praksi izgleda ovako: kad god su studenti i građani podigli tenzije na viši nivo iskočio je, na mig diktatora, neko iz opozicije, poput onog, „nosioca replike srpskog srednjovekovnog mača“ sa sumanutom idejom da se blokira aeodrom ili gradilište EHPO-a a što su prorežimski mediji odmah izbacivali kao glavnu temu, iako se to nije dogodilo, i tako skretali pažnju javnosti sa činjenice da se u Kragujevcu i Nišu okupilo nekoliko stotina građana.
U tom kontekstu može se sagledati i nemušto delovanje opozicije u Skupštini koja je omogućila diktatoru da u zasenak baci najavu generalnog štrajka a naročito najavu velikog okupljanja građana u Beogradu, 15. marta.
Pravo da vam kažem i sam sam se u jednom momentu ponadao da takozvana opozicija ima nameru da se se suprotstavi ovom nakaradnom režimu ali sam vrlo brzo shvatio da je to samo njihov još jedan zajednički igrokaz.
Dakle, ideja o stvaranju novog Držvotvornog pokreta nije dala rezultate jer u tu imbecilnu ideju ne veruju ni vatrene pristalice diktatora. Svakodnevna hapšenja na desetine „kesega“, a ni jednog „soma“, potvrdila su da je Srbija ozbiljno korumpirana zemlja ali i to na nadležne institucije nisu radile svoj posao kako je trebalo. I da su studenti u pravu. Raspoloženje u narodu se značajno podiglo kao i bes protiv diktatora. Sve u svemu kada se očekivao totalni slom režima ponovo je na teren istrčala takozvana opozicija i vratila ga u život.
A da opsenar nešto ozbiljno ima na umu moglo se videti po njegovim govorima na prošlonedeljnim skupovima po domovima kulture kada je ničim izazvan počeo da se dodvorava ženama neprirodno ih hvaleći a ponižava muškarce. Kao da je znao (ili jeste) da će za nekoliko dana u visokom Domu nastradati isključivo žene i da će biber sprejom „nosioc replike srpskog srednjovekovnog mača“ prskati ženu a ne nekog sebi ravnog što je dalo priliku prorežimskim medijima da o tome bruje naširoko i nadugačko.
Da je performans takozvane opozicije u Narodnoj skupštini bio u režiji aktuelne vlasti podvrđuje i nemušto objašnjenje da su pirotehniku i ostale „rekvizite“ unosili u gaćama!? Međutim, svako ko ponovo pregleda tih desetak minuta (nije teško) može da vidi smirenost naprednjačkih poslanika i ministara i njihovo ponašanje koje apsolutno ukazuje da su oni znali šta će se dogoditi i kako treba da se ponašaju. Jedino loše što im se desilo je to što je Ani Brnabić, dok je „hrabo“ kidisala na poslanike takozvane opozicije, ispala bubica iz uha pa je morala da uzme slušalice i na taj način potrvdi da joj sve što priča neko suflira.
A epilog svega je da se opozicija povukla a vlast pruzela inicijativu toliko da su počeli da pričaju kako će oni, sa studentima, da pobede. Nažalost, tu nije kraj. Ostala je još jedna stvar koja ozbiljno muči diktatora a to je zahtev za formiranje prelazne vlade. A da i ta ideja bude obesmišljena potrudila se upravo ta takozvana opozicija koja je po izlasku iz skupštinske sale, i ostavljajući primitivne naprednjačke poslanike i poslanike njihovih koalicionih partnera da vređaju i omalovažavaju sve ono najčestitije što ova zemlja ima, počela da traži upravo formiranje prelazne vlade.
Morate priznati, poštovani čitaoci, da je to malo morbidno. I da nije prirodno da opozicija to traži. Opozicija, ako je to stvarno, treba da se bori da smeni vlast i ona dođe na vlast a ne da to za nju neko dugi učini. Ali, činjenica je da se i oni, takozvana opozicija, plaši formiranja jedne takve vlade jer bi i za njih to značo siguran odlazak sa političke scene. Pa tu ideju treba obesmisliti a ko to bolje može da uradi od takozvane opozicije.
Bilo kako bilo možda sve ovo i neće tako loše ispasti ako uspemo da pogledano istini u oči i da se suočino sa činjenicom da i vlast i opoziciju treba menjati.
Samo nemojte da neko kaže: „A ko će umesto njih?“
Verujem da u Srbiji ima mnogo poštenih, istinski obrazovanih, čestitih ljudi koji su spremni da se politikom bave na opšti interes. Ali to ne mogu jer je, u Srbiji, bavljenje politikom postala privilegija jednih te istih ljudi.
A prelazna vlada je nasušno potreba i ona treba da bude formirana onako kako je to jedna građanska organizacija već objavila a ne onako kako to opozicija zamišlja.
Naravno, moramo da nastavimo da se borimo jer, napokon, smo shvatili ko nam je sve protivnik. I sad će biti lakše.
Generalni štrajk u petak i vidimo se u Beogradu 15. marta.
Ivan Kovačević
LIČNI STAV: ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLjE
