Kada mislim na Šumarice, imam osećaj da se vreme u meni zaustavi. Ne zato što ništa ne osećam, nego zato što osećanja preplave. Kao da se u jednom trenutku sruči sve ono što čovek nikada nije smeo da učini čoveku. Jesen 1941. za mene nije samo jedna u nizu istorijskih lekcija. Za mene je to trenutak u kom je prekinut ne samo život, nego i smisao.
Za mene je to bio poslednji čas čovečnosti.
Vidim u mislima školski dnevnik bez ocena, samo sa imenima. Tablu na kojoj ne piše „domaći zadatak“, već spisak za streljanje. Čujem zvona koja više ne pozivaju na odmor, već na rafal. Taj sudar između učionice i polja smrti, to je ono što najviše boli. Koliko je smrt bila blizu normalnosti, koliko je zlo bilo uredno, organizovano, „po proceduri“.
Pitam se, decenijama unazad, kako je moguće narediti smrt deteta. Kako je moguće gledati u oči đaka i povući okidač. I najviše me plaši to što znam: oni koji su pucali mislili su da rade svoj posao. Tako zlo uvek dolazi. Ne sa urlikom, već sa pečatom, uniformom i naređenjem.
Kada odem u Šumarice, tišina me probada. Ona nije prazna. Ona zvoni od svega što više ne sme da se ponovi. I stojeći tamo, pitam se: da li bih ja danas umeo da prepoznam zlo dok se tek presvlači u red i poredak? Da li bih ga video dok je još samo reč, dok neko tek postaje „problem“, „broj“, „manje vredan“?
Znam da zločini ne počinju pucnjem. Počinju onda kada prestanem da osećam. Kada počnem da ćutim, da se navikavam. Kada mi tuđa bol postane statistika.
Svakog oktobra, dok stojim u tišini Šumarica, vreme u meni ponovo stane. Ne zato što želim da ostanem u prošlosti, već zato što moram da se pogledam u ogledalo. Da vidim da li sam naučio. Da li bih danas ustao, progovorio, zaštitio. Ili bih, kao mnogi nekad, ćutao i gledao u stranu.
Znam šta je Adorno rekao: da je pisati poeziju posle Aušvica — varvarstvo.
I razumem ga. Kako reči mogu da stanu u ono što reči ne mogu da opišu? Kako pesma može da bude dostojna tišine groba?
Ali možda je još gore — ćutati.
Možda je varvarstvo ne pokušati, ne svedočiti, ne opomenuti.
Jer ako prestanemo da govorimo o tome šta se desilo, onda smo im okrenuli leđa još jednom.
I stoga se često pitam — šta danas znači ne ćutati?
Možda je to kada stanem u odbranu onoga koga svi izopštavaju. Kada ne pristanem na nepravdu, ni kad mi nije lično naneta. Kada odbijem da pristojnošću pokrijem strah. Možda je to jedini pravi spomenik onoj deci.
Svaki put kada neko od nas kaže: „Neću ćutati.“
I svaki put kada neko dete u ovoj zemlji može mirno da ode u školu, jer veruje da mu svet više nikada neće okrenuti pušku u lice.
Jovica Radović
