Evropski putevi i stranputice Srbije
I dok ozbiljne države prave planove za budućnost, ovde u Srbiji malo ko haje za to. Poslednji popis pokazao je da je pola miliona stanovnika manje, a da će sredinom ovog veka taj manjak stanovnika doseći i više od milion i po. Južna Evropa izgubiće deset do 12 odsto stanovništva, po istraživanjima „Nedeljnika“, a Zapadna Evropa dva odsto. Evropa je treća ekonomija sveta, posle SAD sa oko 23.000 milijardi dolara, Kine sa oko 17.000 milijardi, a nešto manji je BDP Evropske unije. Sredinom veka Kina će imati primat, dupliran ovogodišnji BDP, ali će i dalje daleko zaostajati po prosečnom dohotku po stanovniku iza SAD i Evropske unije. No, Srbija je već izgubila ograman korak da se priključi državama Srednje i Istočne Evrope. I dok je pao Berlinski zid 1989. godine, a zemlje tzv. Istočnog bloka hitro se preselili na evropski kolosek, Srbija se zaglavila u ratovima i izolaciji. Bilo je mogućnosti da odabere bolje, jer je Vlada Ante Markovića smanjila spoljni dug sa 21 na 13 milijardi dolara, plate su bile u proseku hiljadu tadašnjih nemačkih maraka, Evropska zajednica nudila pod hitno ulazak i beneficije, a bila je obećana pomoć i od SAD… Tadašnje jugosloveske firme vredele su u svetskim razmerama, kao što je, na primer, sa prometom nešto manjim od deset milijardi dolara, „Jugoeskport“, što je bilo više od „Boinga“, gde su građevinski giganti gradili brane na Pjuri, Asuanu, puteve kroz pustinju, bolnice u Iraku, proizvodili lokomotive, najbolji školski avion na svetu, „supergaleb“. Rečit primer je „Zastava“, sa 200.000 automobila godišnje, a sklapao se i „golf“, „ida“, „pežo“, „fijat“… Sve to palo je pod udarima nacionalizma, izabran je drugi put, ratova i izolacije. BDP je pao na oko milijardu evra, mnogo se zaostalo za Češkom, Slovačkom, Poljskom, Mađarskom… koje su bile ispod nivoa razvoja tadašnje SFRJ. Sada te zemlje imaju 30 pa i više hiljada evra po stanovniku, dok je Srbija četvrta zemlja po siromaštvu, sa nekih desetak hiljada evra po stanovniku. Primera radi nakon demokratskih promena, do 2008. i Velike svetske ekonomske krize, prosečni rast BDP Srbije bio je 6,1 odsto godišnje, a samo Londonski i Pariski klub otpisao je oko pet milijardi evra od ukupno 8,5 milijardi evra duga.
Pristupanjem evropskim fondovima Srbija dobija oko 200 miliona evra za razne projekte godišnje, a do sada je dato više od tri milijarde evra donacija. Uz to i SAD su poklonile oko milijardu evra. I dok se druge zemlje ubrzano razvijaju Srbija nikako da uhvati brži korak, a sa rastom od dva do tri odsto BDP godišnje to će postati nemoguća misija, jer je potrebno dvosktruko veći rast i to i dužem nizu godina. Takođe, veoma važno je da se oko dve trećine razmene obavlja sa zemljama Evropske unije, odakle dolaze i najveće investicije. Nasuprot ovim računicama na delu je drugačije opredeljenje stanovništva, put na Istok. Više od polovine nije za članstvo u Evropskoj uniji, ali zato gotovo 80 odsto mladih ne vidi svoju budućnost u Srbiji. Ne svoju budućnost ni u Kini ni u Rusiji, već najviše na Zapadu. A upravo su u Evropskoj uniji najviši mogući nivoi demokratskih prava, kulture, socijalne zaštite, opšteg životnog standarda. A kad se dođe na izuzetno niske grane demokratije, ekonomije, obrazovanja i kulture, onda je neki preokret na bolje nemoguć, gotovo kao zakon fizike. Istorija se može ponoviti i kao farsa, ali i kao tragedija, a to malo kome ide u račun. Uostalom kao što je već govorio bivši predsednik Tomislav Nikolić, „Srbija kao rupa u tepihu“.
D.Eraković