Pitam se, od jutros, ima li uopšte smisla pisati? Posle ove noći u Novom Sadu, posle batina u studentskom kampusu, posle urlika i plača, reči deluju kao suvišan ukras. A opet, ako ne pišemo, ako ne svedočimo, ostaje samo tišina. Ona tišina koja proždire i nas same.
Najpre sam pomislio da je sve već viđeno. Ništa novo pod suncem: policijska sila, protest, brutalnost. Ali onda me uhvatila jedna druga misao: Možda se mi, kao društvo, već navikavamo na to. Navika nam je postala jača od sablazni. Kao da više niko nije iznenađen kada država podiže ruku na svoje građane. A navika je najopasnija tišina.
Dok sam gledao snimke, u meni se javila ambivalentnost: bes što se to dešava i stid što sam, na neki način, već ravnodušan. Jer koliko puta smo već gledali slične scene? Koliko puta smo rekli „ovo je poslednji put“, a onda se vratili svojoj svakodnevici kao da ništa nije bilo?
Možda je zato noć u Novom Sadu manje političko pitanje, a više duhovno ogledalo. Otkriva nam kako smo kao zajednica umorni, pomireni, predali smo se predvidljivosti represije. Ona se dešava, mi negodujemo, vlast ćuti, i svako se vraća svom životu, sve dok ponovo ne eksplodira.
I tu negde, iza svih tih misli, javlja se jedna gorka istina: ono što najviše boli nije sama sila, već spoznaja da smo prestali da se iskreno čudimo njoj. Kada sila postane očekivana, kada nepravda postane predvidljiva, tada smo izgubili ne samo politički prostor slobode, već i unutrašnji prostor nade.
Zato ovaj tekst nije pokušaj da opišem šta se dogodilo. To već svi znaju. Nije ni analiza motiva vlasti. I oni su očigledni. Ovo je pre ispovest, svedočenje jednog unutrašnjeg sukoba: šta raditi kad ti se čini da više nema ni smisla vikati?
Možda je odgovor upravo u tome da ne prestanemo vikati, makar u sebi. Da ne dozvolimo da nas navika pretvori u tihe saučesnike. Jer ako išta posle Novog Sada ostaje, to je ona obaveza da ne dozvolimo da tišina bude poslednja reč.
Jovica Radović
