Humoreskica
Onomad je kroz naše selo prošlo na stotine mlade dece. Studenata, koji su krenuli prema najvećem gradu na jugu zemlje. Baš u Niš. Posle domaćinskog dočeka, kako dolikuje svima nama, u kafani „Kod Ace Pljačke“, iskupilo se poznato seosko društvance da prozbori koju o neobičnoj poseti. Za reče se prvi javio Miloje:
– Dođoše i nama studenti, iako ih nismo zvali.
– Ja bi ih od srca pozvao! More, ovo je za mene bio najradosniji dan u životu! – doviknu Sredoje.
– I za mene, bogami. Isplak`o sam se k`o malo dete kad sam video onu mladost punu radosti i života. Osvežili su nam puste sokake i uneli nadu u bolje dane – nadoveza se Živko.
– Nismo se obrukali. Iz kuća smo izneli sve što smo imali. Ja sam kupio dve kutije sokova, a moja Mileva je pekla krofne i palačinke, pa im je delila. Deca su je grlila i ljubila, a Mileva se isplakala kao nikada do tada – javi se Milisav.
– Ta deca su nam pokazala da ima nade za sve nas. Oni su naša budućnost i svi treba da ih podržimo – ubaci se Krstivoje.
– U pravu si Krstivoje, ali me brine to što su studenti prošli baš kroz naše selo – reče Milojko.
– Zašto? – upita Sreten.
– Zato što posle svake protestne šetnje ove naše omladine, istim putem kreće i naš precednik sa dovezenom publikom, koja ne zna ni gde ide ni zbog čega ide, osim da tapše a precednik ovde nije rado viđen gost – odgovori Milojko, a na njegove reči svi u kafani se ućutaše i uozbiljiše.
Ćutao je i deda Pantelija, žaleći što je Milojko, istinom pokvario do malopre lepo raspoloženje svih prisutnih.
Rade Đergović
