ŽENE NA SELU: Slavica Obrenčević, Glušci
Od malih nogu za Slavicu Obrenčević iz Glušaca ne postoji podela na tzv. muške i ženske poslove. Odlazak u šumu, cepanje drva, vožnja taktora i rad na njivi u sezoni deo su njene svakodnevice. Na porodičnom gazdinstvu, gde živi sa ocem i osmogodišnjom ćerkom Lidijom Jovanović, njen dan počinje nekad i pre pola sedam ujutru. Po struci je inženjer poljoprivrede (ratarstva i povrtarstva), oprobala sa u kancelarijskom, ali i radu u velikim kolektivima, a trenutno je nezaposlena domaćica sa obavezama tokom celog dana. Obrenčevići se bave ratarstvom i na sedam hektara obradive površine seju pšenicu i soju.
-Izuzetno je težak život žena koje žive u selu. Sve su domaćice i jako malo vremena imaju za sebe. Uglavnom su posvećene porodici, deci, poslovima u kući i oko kuće. Da bi osoba sve to postigla, mora da bude baš energična. Posao žena u selima vredi najviše, a u stvari rade 24 sata besplatno- u pet rečenica objašnjava svoj i položaj ostalih žena koje dele njenu sudbinu.
Uz osmeh, dobru volju i dodatnu radnu snagu, prinosi su ove godine bili zadovoljavajući.
-Živimo sa ocem koji ima 72 godine. Angažujemo ljude za obradu zemlje- da uzoru, poseju i ostalo što treba, mi, naravno, platimo da skinu prinos. Zaista mora mnogo i naporno da se radi, jer su otkupne cena ratarskih kultura uglavnom niske. Ove godine smo zadovoljni cenom pšenice, imali smo dobar prinos, oko desetak tona. Podrazumeva se da obavljam muške poslove i sve što tog dana mora da se uradi. Idem u šumu po drva, cepam drva, radim sa radnicima na njivi kada je vršaj, vozim traktor, kad je baliranje slame idem da je prevučem za istovar. To su muški poslovi koji baš ne priliče jednoj ženi, ali što se mora, mora se. Vozim traktor još od kad sam bila mlađa. Nije mi ništa nepoznato, jer sam odrasla bez majke i postepeno sam se navikavala na sve fizičke poslove još kao dete. Naravno, u tom periodu mi je bilo i zanimljivo, posle sam to počela da doživljavam kao obavezu. Nije mi problem da vozim traktor, prikačim prikolicu, plug, ništa, ako je to potrebno. Jedino još nisam orala, sve sam drugo radila, što se tiče poljoprivrede- ističe Slavica.
Vreme koje može da odvoji samo za sebe retko ima na raspolaganju i uglavnom ga provede u druženju, a u slučaju da je toplije doba godine, i u rekreaciji- šetnji ili trčanju. Česta su i putovanja do Šapca, budući da ćerka ide na folklor i u Muzičku školu, a 30 kilometera vožnje nije malo.
-Počela je da igra u „Abraševiću“ sa dve godine, volim da kažem da joj je to matična kuća. Sad je krenula u Muzičku školu, svira klavir, postižemo nekako to još uvek, balansiramo sa drugim obavezama. Nađe se vremena za odlazak kod prijateljica na kafu. Blizu nam je Bogatić, ali u selu nam nedostaje više sadržaja za razonodu dece, možda neko lepo igralište, da mogu da se iskupe kao u parkovima u gradu, ili neki kafić- poslastičarnica da mi roditelji možemo da odvedemo decu na kolače. Dom kulture nam je pristojno sređen, ali su dešavanja retka. Uglavnom su to koncerti Kulturno- umetničkog društva „Vez“ iz Glušaca, ali samo jednom ili dvaput godišnje. Etno park „Avlija“ je atraktivniji za ljude sa strane, ali deci ne bi bilo zanimljivo da svakodnevno tamo provode vreme- smatra Slavica.
Glušci prema njenoj proceni imaju oko 1.700 stanovnika, a primetno je da je u školi svake godine manje dece. Razlog jeste nepovoljniji položaj ljudi koji žive u selima i njihove migracije u gradske sredine. Od poljoprivrede bi moglo da se živi, samo da država poveća subvencije i omogući podsticaje za bavljenje tom granom privrede. Koliko je prednost što ne radi, toliko je i mana, kaže. U uslovima sadašnje epidemiološke situacije i neredovne nastave, preuzela je na sebe i ulogu nastavnice, a mnogo je predmeta koje sa detetom treba proći.
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva
kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom
projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
-Sreća je i to što nemam zaposlenje, pa mogu da joj budem posvećena 24 sata, a opet ima mogućnost da uči. Ipak, nadam se da ću naći posao i da će ona tako steći naviku da samostalno funkcioniše i završava školske obaveze. Planiramo da se preselimo u grad, da ja nađem posao i da njoj olakšam koliko- toliko da ne moramo da gubimo vreme na putovanja. Uspela sam da diplomiram pre pet- šest godina i uporedo brinem o malom detetu i volela bih da radim u struci, posao za koji sam se borila tolike godine da steknem zvanje- zaključuje Slavica, uz poruku da veruje da sve može da se postigne kad čoveka krase volja i upornost.
D.Dimitrijević