Zoran Đurić iz Bogatića tri godine radi kao lični pratilac dečaka sa autizmom. Taj posao se, igrom slučaja, pojavio kao prilika u trenutku kada mu je bio potreban, a omogućio mu je i da svoje životno iskustvo, kao i znanje koje je sticao na obuci, primeni u radu, vođen humanim pobudama i potrebom da bude podrška đaku Osnovne škole „Sveti Sava“.
-Do trećeg razreda dečak je išao u školu u Glušce i tada, pošto devojka koja je sa njim radila napušta taj posao, ostaje bez ličnog pratioca. Čuo sam za to, razgovarao sa roditeljima i odlučio da idem na obuku i iz humanih pobuda, a i zato što mi je posao bio potreban. Budući da imam životno iskustvo, decu i unuke, nekako sam „u hodu“ primenio ono što već znam i dopunio ta znanja. Naravno, rad sa detetom koje zahteva posebnu pažnju je drugačiji, ali smo sada već toliko dugo zajedno da se navikao na mene i zaista lepo funkcionišemo- navodi Đurić.
Budući da je on iz Bogatića, a dečak iz Mačvanskog Metkovića, stalna putovanja u Šabac zahtevaju određenu vrstu napora, ali na to se vremenom navikao. U školi je sa njim kao pratnja i strpljivo čeka da se časovi završe.
-Ako je nervozan ili mu je bilo šta potrebno, tu sam da reagujem i pomognem onako kako sam kroz obuku i iskustvo osetio da je najbolje. Tokom vremena, on me upoznao i to poverenje je važno, tako da smo se saživeli i imamo svakodnevnu rutinu koju određuju odlasci i povratak iz škole. Prihvatio me kao svoje društvo i ja njega i to je najvažnije, tu sam da se prilagodim njegovim potrebama- objašnjava on.
Zamerke upućuje na kontinuitet pružanja usluge i neminovne prekide u radu koje je uslovila epidemija, a čije su posledice svi osetili, pa i školstvo. Ipak, ističe da je usluga lični pratilac veoma značajna, kako deci koja je koriste, tako i roditeljima, jer mogu da budu mirniji kada svoje dete pošalju u školu sa nekim kome veruju da će mu biti oslonac kada je to potrebno i omogućiti da funkcioniše i ima ispunjen dan.
D.Dimitrijević