Porodična penzija je kazna za stvaraoce i gotovo svakog ko je prima

SUSRETANJA (12)

Poznata slikarka Slobodanka Rakic Šefer (1953), Mačvanka po rođenju i Šapčanka po odrastanju i školovanju, diplomirala je na beogradskoj Likovnoj akademiji 1976. godine i nakon šest meseci postala član ULUS-a. Tada stečeni status samostalnog umetnika ima i danas, a od 2013. je u penziji. Porodični je penzioner, a upravo to je povod za ovaj razgovor.

– Gospođo Šefer, da li vaše stvaralaštvo sputava činjenica da jedino porodični penzioneri ne mogu da rade a penzija im se obustavlja ako – trenutno – mesečno zarade više od 30.880 dinara?

– Porodična penzija i te kako sputava moj rad. Do određenog iznosa ona limitira prodaju mojih slika, iako mi je – kao i za sve zaposlene u preduzećima i fabrikama – sve vreme uplaćivan doprinos za penzijsko osiguranje. Na ime poreza davala sam mnogo, jer sam svoja dela prodavala na više mesta! Objasniću vam to, sve po redu. Da bih se što pre i što brže promovisala i stekla ime, proverila tržište i videla kako publika reaguje, svoje slike sam nosila u čuvenu prodajnu galeriju na Kosančićevom vencu, u strukovnu galeriju koja je bila na mestu današnje javne garaže u Masarikovoj ulici, i u uglednu galeriju preko puta Narodnog pozorišta u kojoj su mogli da izlažu i prodaju svoja dela samo umetnici koje su na kraju svake školske godine birali likovni kritičari. Nešto kasnije je i Kolarčeva zadužbina otvorila mali ali zanimljiv prodajni prostor, a i Jugoexport je pozvao ugledne umetnike da izlažu radove kod njih na Trgu Republike. Prodavala sam slike i u Prosvetinoj knjižari “Geca Kon”, na početku Knez Mihajlove ulice. Bili su to uglavnom javni prostori sa reputacijom, a prodaja je dobro išla. Još je postojala Jugoslavija, još su kroz naš glavni grad prolazili, poslom ili turistički, brojni posetioci iz susednih republika i stranci, a za verske praznike i celokupna naša dijaspora. U međuvremenu su počele da se otvaraju privatne galerije, ali ja nisam imala potrebu za njima.

– Često ste bili u medijima jer ste kao slobodni umetnik izlagali i kolektivno i samostalno, ali, koliko ste od prodate slike nekada morali da date državi a koliko dajete danas?

– Ljudi su bukvalno hrlili da kupe moju sliku. Nikad nisam bila skupa, od početka sam davala na rate pa sam i zaposlene u galerijama ubedila da se tako ponašaju. Državni porezi na neto cenu slike bili su uvek visoki, baš uvek! Jedina razlika je bila u tome što decenijama nije postojao PDV i što je država priznavala 35% na utrošeni material za izradu umetničkog dela. Možda je bio neki drugi porez, ali ja pamtim i imam dokumenta na kojima se jasno vidi da je porez bio 65%, a danas je 100%! Moje slike su se odlično prodavale pa možete misliti koliko sam državi dala na ime poreza, odnosno, koliko sam izdržavala zaposlenih po opštinama i ministarstvima!?

– Da li je bilo prodaje na crno i “preskakanja” poreske obaveze?

– Verujte mi na reč, nikada mi nisu isplaćivali na ruke, ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića a ni danas. Bilo je firmi čije sam direktore odlično poznavala, koji su kupovali moje slike ali ni od njih – ni jedan jedini put – nisam dobila novac na ruke već preko računa i sa obračunatim porezima! Često se pitam, kada idem Knez Mihajlovom ulicom, koliki deo ulice sam popločala svojim decenijskim poreskim uplatama? Kao slikar, ja nisam nikakav preduzimač, poslodavac, trgovac, proizvođač, ali sam sa svoje dve ruke i darom koji mi je od Boga pozajmljen silne pare poklonila državi!!

– A koliko vam država vraća kroz penziju?         

– Država mi neće na ime moje zaslužene penzije vratiti ni petinu para koje sam ja njoj zaradila a galerije uplatile na ime poreza! Kada sam 2013. godine otišla u zvaničnu penziju, primila sam oko 300 evra. Razmišljala sam ovako: “Dobro, evo i ja konačno dobijam nešto što je sigurno i redovno”. A kad mi je posle tri godine preminuo suprug koji je bio doktor nauka, načelnik Klinike za anesteziju na VMA, profesor i pukovnik, prešla sam na njegovu penziju i sa svim tim zvanjima dobila – samo – sto evra više.

– Zašto ste prešli na porodičnu penziju?

– Učinila sam to zato da ne bih izgubila pravo da se lečim na VMA, koja mi je najbliža i gde se decenijama lečim, gde sam pre osam godina osnovala Fond “Profesor Stevan Šefer” i gde na Dan Medicinskog fakulteta VMA svojom slikom nagrađujem studenta generacije. Zato sam uzela porodičnu penziju, ali sam sa njom dobila zabranu, odnosno limit, da mesečno smem da zaradim samo u visini minimalnog ličnog dohotka!! Ne znam da li postoji gluplji zakon u našem zakonodavstvu!? Ničije radno mesto ja ne ugrožavam svojim radom, nikome nisam konkurencija, moje slike su tražene i ljudi ih žele, ali, ja smem da prodam – samo – u visini minimalnog ličnog dohotka!! Neverovatno. Umesto da država uzme porez, galerija prihod, ja svoj novac a kupac željenu sliku, svi gubimo! Dolaze u moj atelje ljudi iz raznih ministarstava, i kažu mi: “Šta vas briga, dolazićemo mi kod vas u atelje!” Naravno, otkako je sveta i veka ljudi žele da upoznaju umetnika, da se sretnu sa njim i razgovaraju, da osete njegovu energiju, da čuju nešto zanimljivo, da razmene mišljenja i osete specifičnost ateljea. To su ljudi koji neće kupiti moju sliku u galeriji jer ih poznajem decenijama, ni oni ni njihovi prijatelji, ali, šta je sa onima koji su se u međuvremenu doselili, koji su u prolazu kroz u Beograd, koji su tek stasali!?

– Porodična penzija, dakle, vama oduzima kupce?                   

– Naravno. Ja želim i nove kupce, a u galerijama želim da izložim velike formate, ne samo slike za kofer. Znam da ima onih koji mogu da skinu velike pare sa svojih računa, a ja moram da se uklapam u glupi zakon koji me ograničava na visinu minimalnog ličnog dohotka! Bilo je i biće ljudi koji hoće odmah da kupe nekoliko mojih slika, a galerija – mene radi – ne sme odjednom da mi uplati sav novac! Znam da to nije samo moj problem. Bila sam svedok kad je kćerki moje drugarice, pre par godina stornirana porodična (očeva) penzija jer je radeći na nekom sajmu zaradila tri minimalna lična dohotka koji su joj odjedanput isplaćeni na račun. Radila je sasvim legalno, pružila joj se jedinstvena prilika tada i ko zna kada, a sve joj preselo! Bože dragi, koliki je to bio stres za devojku?!

– Bilo je godina kada se preko porodične penzije moglo zaraditi samo 50 odsto od najniže osnovice osiguranja zaposlenih u Republici Srbiji, zar ne?

– Ali, čemu sve to?! Zašto država kažnjava ljude? Ja ovaj zakon doživljavam kao kaznu. Niko ne radi ništa nezakonito, a pošto  država dobija svoj deo ona mora što pre da ispravi ovaj tupavi zakon i zabranu ukine. Ako već hoćemo evropske zakone zašto se ne ugledamo na Nemačku, gde udovice pored svoje dobijaju i 60% muževljeve penzije?! Zašto ja ne bih mogla da primam i svoju penziju, koju sam prelazeći na porodičnu u celosti poklonila državi!? Poklonila sam 37 godina svog radnog staža! Zato se i pitam: “Zbog čega sam kažnjena?”

– Da li ste bar zadovoljni iznosom penzije?

– Porodična penzija je nepristojno niska. Sa njom mogu da platim samo račune i da kupim slikarski materijal na mesečnom nivou! Za sve ostalo moram da se pobrinem, ali, ja to i želim. Želim da zaradim, i za sebe i za državu, ali i da pomognem svojoj porodici jer je moja snaha nezaposleni poljoprivredni inženjer. Treba li pored mene, zrelog umetnika, punog iskustva, mašte i energije, moja porodica da ostane gladna?! Nikome ne oduzimam hleb a stvaram slike prepune lepote, poezije i radosti, slike koje su ljudima potrebne jer ih emotivno ohrabruju i osnažuju unoseći obilje radosti u njihove domove. Radim samo slike koje bih i sama držala na zidovima, prepune ljubavi  i čistote. Vidim, znam i osećam da baš to ljudima treba, da ih napuni, ozrači i osnaži, a imam dovoljno iskustva i neiscrpnu maštu da im pružim puno lepote i energije.

– Možete li ovu priču o porodičnoj penziji da zaključite kratkim apelom zakonodavcu?

– Po svetskim muzejima gledala sam izuzetno dobre izložbe osamdesetogodišnjih umetnika, koje su bile bolje i ubedljivije od onih koje su pravili kao mladi. Bila sam u Ternicu u ateljeu Roberta Hamerštila, austrijskog umetnika, rodom iz Vršca, koji je preminuo pre dve godine u 87. svojoj. On je najbolje slike uradio u sedamdesetim, i pri kraju života priredio veliku i sjajnu izložbu u Leopold muzeju u Beču pa i nekoliko drugih. Zbog svega toga, moj apel zakonodavcu, glasi: “Dozvolite umetnicima da rade, jer njihov rad nikoga ne ugrožava a svima donosi korist. Dozvolite im da odu u administrativnu penziju i pustite ih da rade, jer njih zapravo penzioniše Gospod kad ih pozove sebi! Dozvolite svakom porodičnom penzioneru, ako već može i želi, da radeći poboljša svoj život i radom osmisli penzionerske dane!”

Živana Vojinović

Naslovna fotografija: Slobodanka Rakić Šefer, danas