Pitanje o ulozi medija kao kontrolora vlasti u službi građana odnosi se na ključnu funkciju medija u demokratskim društvima. Mediji imaju značajnu ulogu u informiranju javnosti, praćenju vlasti i osiguravanju odgovornosti vlasti. Evo nekoliko ključnih aspekata ove uloge:
- Informisanje građana: Mediji pružaju informacije o važnim događajima, političkim odlukama, javnim politikama i pitanjima koja utiču na građane. Ovo omogućava građanima da budu dobro informisani, što je osnovni uslov za efikasno građansko učešće u demokratiji.
- Nadgledanje vlasti: Mediji prate rad vlasti, analiziraju političke odluke i izveštavaju o ponašanju javnih službenika. Ovaj nadzor pomaže u otkrivanju nepravilnosti, korupcije i zloupotreba vlasti.
- Odgovornost vlasti: Kroz istraživačko novinarstvo, mediji mogu izložiti nepravilnosti, skandale i zloupotrebe vlasti. Ovo postavlja temelje za odgovornost vlasti pred građanima.
- Promocija transparentnosti: Mediji mogu zahtevati transparentnost u radu vlasti, pristup informacijama i otvorenu komunikaciju. Transparentnost je ključna za izgradnju poverenja između građana i vlasti.
- Oblikovanje javnog mnjenja: Mediji igraju važnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja o političkim pitanjima. Ovo može uticati na političke odluke i ponašanje vlasti.
Međutim, važno je napomenuti da mediji nisu uvek savršeni u obavljanju ove uloge. Mogu postojati izazovi poput pristrasnosti, senzacionalizma, cenzure ili kontrolisanja od strane političkih ili ekonomskih interesa. Takođe, sa razvojem digitalnih medija, postoji i problem dezinformacija koje mogu otežati pravilno informisanje javnosti.
U idealnom demokratskom društvu, mediji su ključni akteri u osiguravanju transparentnosti, odgovornosti vlasti i aktivnog učešća građana u političkom procesu.
U Srbiji je najgore
I dok su u normalnom demokratskom društvu mediji ključni akteri u osiguravanju transparentnosti, odgovornosti vlasti i aktivnog učešća građana u političkom procesu u Srbiji su oni, mediji, poniženi i ostavljeni da se na vetrometini „borbe zala“ snalaze kako znaju i umeju. Kao da su demokratija, bolji i normalniji život samo njima, medijima, važni.
Lični, a uz to i politički i materijalni interesi pojedinaca ili skupine ljudi okupljenih oko nekakvih udruženja i političkih organizacija, od uvođenja višestranačja, postali su jedini i važan kriterijum u ocenjivanju rada medija. Zato i ne čudi što svi raznoraznim, uglavno nezakonitim sredstvima, pokušavaju da pridobiju medije za svoje aktivnosti, promociju pre svega, očekujući od njih da prenose samo ono što njima odgovara.
Takvim odnosom prema medijima, pre svih vlasti ali i opozicije i građana mediji su postali robovi sistema i svako ko još veruje da ovaj nadasve važan i odgovoran posao, po društvo, može da se radi profesionalno, čestito i pošteno na kraju je ispao budala.
Šta kaže praksa?
Koliko je važno poniziti medije na najbolji mogući način oslikavaju događaji vezani za protest poljoprivrednika i blokadu puteva u Vojvodini. Kada su shvatili da su lošim radom Vlade vojvođanski paori dovedeni na rub egzistencije i da im, u ovim uslovima, nema opstanka započeli su protest. I da nije bilo N1, Nove S i nekoliko lokalnih medija mogli su da blokiraju puteve sledećih sto godina niko ne bi znao za to. Niko ne bi znao ni da su batinaši (specijalnost SNS vladavine) došli u Bavanište. A verovatan epilog svega bio bi da su proteste ugušili upravo ti „batinaši“ uz sadejstvo policije. Ništa od ovoga ne bi objavili režimski mediji na čelu sa RTS-om. Ili bi ovaj događaj propratili kao pokušaj grupe huligana da onemoguće normalan saobraćaj u Vojvodini čime su ugrozili bezbednost građana, dece i bolesnih.
Tako bi bilo…
A ovako digla se javnost, baš u izbornoj kampanji, i Vlada je morala da pristane na sve ono što paori traže i da im obeća sve ono što im godinama obećava a ne ispunjava. Ali, samo uz jedan uslov – da se odreknu medija koji su im svojim izveštvanjem sve to omogućili. I, paori su pristali… Ponizili su medije koji su bili uz njih, na radost Vlade i vladajuće partije. Zarad nekog ličnog interesa ne razmišljajući da će posle izbora „obećanje biti ludom radovanje“, kao i obično, ali da je pitanje da li će to iko ikada da sazna.
Kada se u Grčkoj ili Francuskoj zbog nečega pobune, recimo, čistačice njima kao podrška na ulicu izađu i lekari i akademici blokiraju celu državu a ne tako retko polupaju i zapale Solun, Atinu, Pariz… Jer znaju da će sutra, kad njima, lekarima i akademicima, bude trebala bilo kakva podrška uz njih biti i čistačice…
A u „razvaljenoj“, moralno i svakako drugo, Srbiji lični interes je najvažniji. I zato smo tu gde jesmo…
Mediji u Šapcu
Već nakon izbora 2016. godine postalo je jasno da je strategija tadašnje opozicije a sadašnje vlasti „kupovina“ medija i kontrola informativnog sadržaja. Za tu namenu izdvojena su ogromna sredstva, u početku iz sumnjivih izvora, a kasnije i direktno iz gradskog budžeta. U praksu su ušli, takozvani, „zakupljeni termini“ u kojima su “gosti”, uz konstataciju „hvala na tom pitanju“, (koje su posredstvom plaćene voditeljke ili voditelja postavljali sami sebi) imali mogućnost da lažu na „angro“ i šire neistine o svima onima koji su im stajali na putu otimanja vlasti. Ubrzo su i „konferencije za medije“ postale lakrdija jer su na njima prisustvovali samo oni mediji koji su bili plaćeni a time i spremni da prenose lažnu sliku o životu u gradu.
Ni tadašnja vlast, sadašnja opozicija, nije bila mnogo bolja. Njihovi dobro plaćeni „medijski stručnjaci“ radili su slične stvari ne razmišljajući šta će se desiti, a desilo se, kad više ne budu na vlasti. Na taj način stvarao se pogrešan utisak kod građana da su svi mediji, kao i političari, isti i da za nekoga rade jer ih ti plaćaju…
„Narikače“
Danas u Šapcu ne postoje mediji koji izveštavaju u „interesu građana“. Vlast je preuzela kompletnu kontrolu nad informisanjem građana i za ogromne novce obmanjuje javnost. Da medija u Šapcu neme napokon je shvatila i trenutna opozicija koja je, u najvećoj meri, sama kumovala ovom i ovakvom stanju. Nonšalantnim i neodgovornim ponašenjem dok je bila na vlasti i trogodišnjom nezainteresovanošću za sudbinu medija u gradu. A sad „kad je muka gde si Đuka?“ može da se okarakteriše kako naricanje nad vlastitom sudbinom.
Tri godine nezainteresovanosti nad sudbinom grada i građana koji su bili prepušteni volji, ili zlovolji, naprednjačke vlasti promenio se onoga trenutka kada im se otvorila mogućnost da ponovo zasednu na dobro plaćene i „bezbrižne“ funkcije. Samo trebaju im mediji. Isti oni koje su sami uništili…
Primera radi posle prošlih parlamentarnih izbora hvalili su se (svojom glupošću, ali ajde) kako su u budžet Srbije vratili 14 miliona dinara neutrošenih u kampanji. Što niko u istoriji nije. A da su tada mislili to što nisu mogli su taj novac da daju, recimo „Podrinskim“ i da Šabac dobije kadrovski i tehnički veoma opremljen, jak i profesionalan medij. U službi građana!
Ali, nisu… Zašto?
Odgovor je potpuno jasan. Zato što niko iz sadašnje Redakcije ovog lista ne bi pristao da ih u izbornoj kampanji prati, kako to njihovi medijski stručnjaci misle da treba, po slavama i izveštava javnost čije su baklave bolje…
„A kad nećete tako, nećete nikako“!
Ivan Kovačević
