ŠABAČKI ZAPISI
Tekst u kulturnom dodatku Politike pod naslovom „Veliki Getsbi“, naše ogledalo“ iz The New York Times, autora A.O. Skota, prevela i priredila Nataša Vučurović Đukić, me podstakao da progovorim i o „našim ogledalima“.
Poštujemo jubileje, pogotovu na terenu kulture i nauke. „Velikog Gestsbija“ F. Skota Ficdžeralda čitali i gledali na filmskom platnu, kao i njegove „Lepe i proklete“, i seriju inspirisanu njegovim romanom „Blaga noć“.
U istom dodatku omaž Bojani Andrić: Na Vukovom putu. To me je podsetilo na briljantan roman moga sugrađanina Nikole Devure „Ruža Todorova“. Više autora se bavilo ovom temom, ali mislim da je pisac Devura (kao i naš Momo Kapor napisao je do sada čitavu biblioteku sopstvenih dela, ali kako on zapisa: „Provincija je teško breme svakom umetniku, jer ako te nema u nekom velikom gradu, ako nisi prisutan u javnosti na bilo koji način, onda te nema nigde. Tako su u nas zaobiđena vredna dela i njihovi autori, a promovišu se razni skribomani estradnim putem…“)
Vraćam se na temu ovog napisa. Tragajući u Rusiji za građom da bi napisao svoje delo „Vuk izbliza“ našao se u čudu jer je u prepiskama često nailazio na ime Ruža. I zainteresovao se ko je Ruža? Tragajući otkrio je sledeće. Ruža Todorova i Vuk su bili komšije u Tršiću. I začela se ljubav. I to velika. Svojim biciklom je obilazio teren Jadra da bi osetio mesto događaja, i složio kockice velike ljubavne drame. Stajao sam svojevremeno ispod balkona u Veroni gde su se očijukali Romeo i Julija. A sada sam opčinjen našom velikom ljubavnom pričom. Sve bi bilo u redu, da naš glavni junak (Vuk), budući reformator jezika i propagator pismenosti i kulture nije oboleo. Lečeći se u banji u Mađarskoj odlučio je da ga u takvom stanju nikada više neće videti njegova ljubav Ruža. To obećanje je i ispunio. Samo ponekad bi u večernjim satima prohujao pored njen kuće da je vidi, a pazio je da ona njega ne spazi. Ruža se udala za drugoga, dobila decu, o kojoj je i pored svih svojih velikih briga, vodio računa naš junak Vuk Karadžić. Spašavao je sinove kada bi zabrljali, kod kneza Miloša. Pomagao prilikom školovanja, i sve iz pozadine. Kada je Vuk okončao ovozemaljski život, u Beču na pogrebu su bila dva „jablana“ koja su ga spustila u raku. Svi su se pitali ko su ta dva lika kao da ih je vajao Fidija. To su bili Ružini sinovi. Tu povest je Nikola godinama saopštavao svojoj supruzi, da bi ona na kraju odgovorila: Nemoj više da mi to pričaš, sedi i napiši, i oslobodi se. Što je naš pisac Nikola Devura i uradio. Na briljantan način. Knjiga je sašivena u jednom komadu. Govori šesnaest jezika. Ta drama je zainteresovala režisera Stojana Stojičića (autora „Nečiste krvi“) i počeo je da je filmuje. Kako sam čuo bolest ga je omela.
Divimo se „Velikom Getsbiju“. OK. Ali i mi imamo materijala za holivudske filmove. Što bi rekao naš istoričar, i pobednik „Kviskoteka“ dr Predrag Marković: „Imamo dozu megalomanije, koja nas je skupo koštala.“ Verovatno misli na politiku i privredu, ali ja mislim na kulturu. I pitam se: Zašto više ne plasiramo svetu naše kulturno blago?
Naš nobelovac Andrić besedi: „Volter je voleo da kaže: „Ja, to je mrska reč“! Ovaj Francuz imao je bar pravo da bude uzdržan… Ne volim da se o meni govori i piše; svet bi trebalo da se zanima za moje knjige… Teško se tu sačuvati od „pristrastija“, kako bi kazao Vuk. Želeo bih da se to odnosi samo na me, jer ima pisaca koji su vični publicitetu…“
Ljubo Jandrić „Sa Ivom Andrićem“. Pomozimo našim pravim vrednostima da isplivaju na površinu, i neka naša kultura bude prvi ešalon u borbi za priznavanje vrednosti kojih imamo, i čime se možemo pohvaliti. Čini mi se.
Jovan Rukavina