Tek sam počinjao. U školi koju sam i sam završio i mnogo voleo, u svom Šapcu. Kao u onoj Vukovoj, da nema lepše zemlje od Srbije, ni lepšeg mesta od Tršića. Predavanja, ocene, učenici,… Smišljajući zadatke i metode kojima ću đacima svoj predmet najbolje objasniti, živeo sam iz sve snage.
A onda je u lokalnim novinama osvanuo članak koji nam je nešto zamerao, teškim rečima. Istinitost optužbi bilo je lako proveriti. Natuknuo sam nešto na tu temu, kada mi je stariji kolega rekao da bi pokušaj demantija teksta napisanog neprovereno i toliko uvredljivo, bio ravan pokušaju da se sakupi razletelo perje jastuka rasečenog i bačenog sa vrha visoke zgrade. Nikako!
Umesto onog početnog zanosa, jedan deo mog odnosa prema životu i neistomišljenicima ostao je, nažalost, zauvek determinisan tim razgovorom.
Mnogo kasnije, svedočio sam svom prijatelju o nekoliko situacija u kojima sam na teške reči ljudi od kojih to nisam očekivao, možda ipak trebao odgovoriti istim jezikom.
Nije ih bilo mnogo, ali sam ih odbolovao i dobro zapamtio.
Želeo sam da čujem njegovo mišljenje.
Ne, rekao mi je, tim tvojim sagovornicima nikako nisu trebale tvoje teške reči, nego pomoć! Očigledno im je zbog nečega, tebi nepoznatog, bilo mnogo teško i mnogo su bili gorki, kada su ti se tako obratili. Uz tvoj nerealizovani odgovor bilo bi im još teže. Da, prijatelju moj, pomoć, a ne uvrede i prekori.
Stigli smo i do centra i blizu kraja kolumne.
Bezbroj je situacija u kojima se moj, srpski narod, svojim neistomišljenicima obraća neproverenim optužbama i teškim rečima.
Verujući u stav svog prijatelja, mnogo mu je teško i mnogo je gorak.
Ispod tog, na tablama nacrtanog nikad boljeg života, ima nešto nepoznato, što u nama budi sve što nikada i nikome ne bismo trebali da kažemo ili uradimo.
Treba nam pomoć. Najglasnijima najviše.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
