Tragom napisa
Svetkovina u slavu Mišara pre četiri godine krunisana je u Domu kulture istorijskog sela, srpskog Borodina, izložbom najpoznatijih slikara ovog dela Srbije, Roda u celini: Radovana Mirazovića – Miraza, Slobodana Jeremića – Jeremije i Dragana Martinovića – Martina. Izložili su 25 slika na temu bivstva Rodine, zemlje svoje, i predaka i – u nekoliko slikarskih izražaja, mahom ulja na platnu – prikazali kako se štitila Srbija od mnogih koji su želeli i seme da joj zatru, naročito u Vlikom ratu pre sto godina – i kako je, po cenu najvećih patnji i stradanja – srpski narod opet osvojio slobodu.
Čitaoci su iz prethodna dva priloga ovog mini feljtona podsećanja, shvatili da je priča o trojici slikarskih velikana sa naših prostora, i njihovih dela, posebna, i da zavređuju da još jednom bude ispričana, ovog puta o svakom od slikara ponaosob. Martin i zbog svog pedagoškog rada.
Dragan Martinović – Martin, akademski slikar i profesor likovne umetnosti, živi i radi u Sremskoj Mitrovici, ali je, ne samo rodom, nego bićem predaka, iz Bogatića u Mačvi, najmlađi, ali u svemu ravan trojci velikana, za ovu priliku izložio je slike sa izložbe „Vostani Srbie“na Hipodromu Konjičkog kluba u Šapcu godinu dana ranije i, godinu pre završne izložbe u Sremskoj Mitrovici 2018., više puta prikazane u gradovima Srbije. U Galeriji “Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovci Martinović je sav prostor ispunio neverovatnim živopisom, vremenom od pre jednog veka na svojih 158 slika.
Kako je, u više elektronskih i pisanih medija, izjavio, posebno nadahnuto u emisiji „Veliki rat očima slikara“ RTS_a, Martinović je ove slike stvarao neprekidno, često i bez sna, „slikao i plakao“ šest godina.
Najveću inspiraciju poneo je iz rodne kuće u Bogatiću, od oca Milivoja, slikara i poznatog kulturnog poslenika Mačve, porodice u celini, kao dečak i, obrazujući se, slikajući i dobijajući nagrade već od 14. godine, sve više saznavao o ogromnoj ceni koji je njegov narod platio da bi ostao svoj na svome. Na slikama „Vostani Serbije“ posebnu pažnju privlače likovi i scene u kojima je u prvom planu nejač ostala na milost i nemilost osvajaču, tuđinu i tiraninu: majke, sestre, žene, deca i starci, koji su čuvali i, uprkos svemu, teroru i patnjama, sačuvali ognjišta. Od prvih godina dečaštva, posebno u mladićskim danima, umetnik je te prizore nosio u sebi dok, u času kada je već bio afirmisani slikar i pedagog, to nije buknulo u vatromet boja i tuge, prkosa i mučeništva, borbe i radosti slobode. Za večnost srpskom Rodu.
Samo o ovoj izložbi mogla bi da se napiše knjiga, a ne novinski tekst, ali – u nastojanju da čitaocima približim neke Martinovićeve karakteristike, vezane za izložbu na Mišaru – citiram njegovu izjavu:
„Sa radošću prisustvujem ovde. Baš kao i prošle godine kada sam na Hipodromu u Šapcu izložio i više slika iz „Vostane Serbije“, slikarske celine sa pet ciklusa,koju su neki poznavaoci slikarstva, pa i istoričari, nazvali POMEN GOLGOTI SRBIJE. Posebno, jer se radi o Mišaru i što sam sreo očeve prijatelje, ljude koji su bili ozbiljni radnici u kulturi i stvaraoci kad sam ja bio dete. Jeremiju sam upoznao kada sam imao osam godina, ubrzo i Miraza i radostan sam što izlažem sa njima, jer su oni meni uvek bili uzor. U školi sam bežao sa časova da bih dolazio u Muzej i gledao Miraza kako slika. Danas sam dobio i onu pobedu koja se u Šapcu teško dobija, a to je da budeš prihvaćen kao svaki Šapčanin. Rame uz rame sam sa dvojicom šabačkih frajera i velikih umetnika i ljudi. To je radost.“
Три сликара за понос Мачве и Србије
Боје и визије великана
У ликовној уметности Шапца у првој половини, педесетих година прошлог века, средини и првих потоњих деценија, на основу истраживачког рада сликара и теоретичара уметности Радована Миразовића, издвојила су се три великана: Хакија Куленовић, Владислав Лалицки и Милић од Мачве. Физички више нису са нама, али њихово дело вечно остаје и траје.
Радован Миразовић је као њихове следбенике, у широком смислу те речи, навео Слободана Јеремића – Јеремију, Шапчанина, који живи и ради у Пећинцима, у свом Музеју хлеба, Драгана Мартиновића из Богатића, који живи и ствара у Сремској Митровици, и своју маленкост. У овом броју читаоце подсећамо на надалеко познатог сликара, Драгана Мартиновића, добитника Вукове награде за достигнућа у сликарству који је – иако је био још дечак када су Мираз и Јеремија већ били афирмисани сликари – захваљујући својој надарености, и великом раду (притом би требало имати на уму и генетско наслеђе, јер је Драган син познатог сликара и културног посленика Мачве, Миливоја, званог Мартин) постао један од тројице величанствених, који су прву заједничку изложбу имали у Дому културе у Мишару, у августу 2017. године, на годишњицу Мишарског боја. Тада су изложили 25 слика, и то својих понајбољих, чиме су оврадовали бројну публику у Мишару и све заљубљенике у светове боја и родољубља.
Неколицина ТВ станица је снимила емисије и репортже о овој изложби и оне се и данас могу погледати на друштевним мрежама. Нису, нараво, изостали ни локални, регионални и републички писани медији.
Posebni u istoriji
O Martinovim slikarstvu, posebno o onom ostvarenom na slikama izložbe POMEN GOLGOTI SRBIJE, Mirazović je napisao:
„Dragan Martinović najradije slika u duhu nove figuracije – predmete „izlizane“ tradicionalnim načinom života u mačvanskom selu, odnosno čitav rekvizitarijum jednog prohujalog vremena na čije je atribute bačen poslednji setan pogled čoveka vešte ruke i širokog mačvanskog srca.
Najnoviji ciklus njegovih slika posvećen je 100-godišnjici Prvog svetskog rata, te – po ovom umetniku –„velike tragedije našeg Roda, gde je naš narod bio svetski heroj broj 1, a dovedeni smo u poziciju ovog momenta, na početku trećeg milenijuma, da smo broj 1, ali – od dole“.
„Slike su posvećene srpskim ratnicima, našim dedovima koji su, po Martinoviću, „bili isti kakvi smo i mi, samo su na neki drugi način znali da se bolje pokažu svetu nego mi“. Umetnik smatra „da onog momenta kada budemo shvatili da su naši dedovi živeli po zakonima od gore, bićemo ponovo na onom mestu koje nam pripada; jer ovom narodu i ovom prostoru pripada mnogo važno mesto – to je istorija pokazala. Mi smo nešto posebno u svetskoj istoriji, posebno u ljudskoj rasi; to što mi toga nismo svesni: šta smo i zašto smo, doći će dan kada će se i to razotkriti“ – poručuje Dragan Martinović ciklusom svojih najnovijih slika, svojevrsnom riznicom tajni.“
U ovom kratkom podsećanju na slikarsko delo Dragana Martinovića beležimo i likovni zapis o njegovom razvojnom putu, i deo osvrta o umetnikovim slikama koje će obeležiti ovaj i naredni vek, i naredni, sve dok u Srbima bude gorela, makar i tinjala, vatra vere pravoslavne i svetosavske.
„Premda se Martinovićevo slikarstvo od ranije pročulo i videlo na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, na Oktobarskom salonu u Šapcu 1977. godine, tada mladi student slikarstva na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, bio je pravo otkrovenje izložbe. Kada se sledeće, 1978. godine, na Oktobarskoj izložbi pojavio sa svojim radikalnim realizmom, sledeći dostojanstvenu lepotu seoskih enterijera, bilo je sasvim jasno da je moderna umetnost dobila novog zagovornika široke likovne kulture i elokventnog slikarskog rukopisa.“
U spomen na osamdeset Martinovića koji su izginuli na bojištu, slikama sa temom rata, razrađenom višestrukim sadržajem, želeo je da podseti potomke na patnju i herojstvo predaka u borbi za svaku kolevku, ćirilicu i slavski kolač, ne sluteći da će izložbu, samo u Sremskoj Mitrovici, videti 7.000 posetilaca.
„Činila mi je ogromno zadovoljstvo. Krenuo sam od jednog ciklusa sa 36 slika, na kraju je nastalo 158. Moja želja je da jednog dana završi na mnogo važnijem mestu. Pokloniću je muzeju koji će se graditi na Ceru povodom Cerske bitke“, kaže Martinović.
„Kad se setim patnje Vukove kroz život, a ostvario je veličanstveno delo, postala mi je jako važna ova činjenica. Deca su najbolji učitelji. Pedagoškim radom bavim se ceo život. Pomenuću samo da više od pedeset mojih učenika živi od umetnosti, i da su 14 nekadašnjih mojih studenata i prijatelja, zajedno sa mojim sinom i sa mnom, profesori na Akademiji.“ ističe umetnik.
Kreativni čuvar tradicije sačuvao je, kaže, dete u sebi, ne samo da bi imao sa kim da se igra kad dođu unuci.“
Dragan S. Filipović