Poljoprivrednik Milivoj Šobić iz Drenovca za „Podrinske“

Najbolje je kad si svoj na svome

Danas, kada veliki broj mladih odlazi ne samo iz sela u grad, već i iz zemlje u inostranstvo, u potrazi za boljim životom, Milivoj Šobić, poljoprivrednik iz Drenovca, na takve priče odmahuje glavom. On je čvrsto rešen da ostane i privređuje na svojoj zemlji i u svojoj zemlji, zajedno sa suprugom i dva sina. Kaže da na imanju vredno radi i uveren je da će taj rad da mu se isplati. Kad se uloži energija i dobra volja, rezultat, smatra Milivoj, ne može da izostane.

-Nemam ništa protiv da ljudi odu u inostranstvo. Ipak, kao da misle da samo njih čekaju. Ko se obogatio u tuđoj zemlji? Sto puta sam se pitao koji je Srbin kupio u Nemačkoj kuću. Nijedan. Ima Nemaca, rođenih, koji su ceo život podstanari. Ne znam. Možda grešim, ali… Mi smo idealna zemlja. Geografski prava zemlja. Imamo uslove za sve. Samo malo da se napravi neki balans u sistemu. Ljudi koji rade da se bore, i ne bi bilo krize. Zašto ići u drugi grad? Pre 20 i nešto godina čovek je mogao samo da sanja o nekim stvarima. Sad, ko radi, ko se bori – sve mu je dostupno. Jeste teško, ali ako neko kupi auto u Nemačkoj, otkud znamo da li je kupio, ili je dao pola para na kredit? Tako možeš i ovde kod nas. Treba samo uložii nešto – kaže Milivoj.

Koliko dugo se bavite poljoprivredom?

Bavim se poljoprivredom 25 godina. To nam je porodična tradicija, nastavio sam posao svojih roditelja. Akcenat je na svinjama. Imam 26 hektara zemlje, oko dvesta svinja, kao i goveda, ovce, a bavimo se i povrtarstvom da bismo mogli da opstanemo. Uzgajam kukuruz, pšenicu, soju, detelinu, lucerku.

Da li je to vama i vašoj porodici dovoljno da pristojno živite?

Imam dva sina od 15 i 17 godina, suprugu, a sa nama žive i majka i otac. Za opstanak teško, borimo se, ali angažujemo sezonski radnu snagu za dnevnice. Dvoje, troje, sve zavisi od potrebe, za rad na zemlji.

Kad je reč o prehrani stoke, morate li da dokupljujete hranu?

Trudim se da obezbedim veći deo hrane, ali kad nemam dovoljno, onda kupujem.

Kad je u pitanju svinjarstvo, da li ste 25 godina konstantni, ili povećavate kapacitete?

Povećavam, ali postepeno i kontrolisano. Pratim kakva je situacija na tržištu. Nekad se desi da godinu i više pauziram, stane se, pa onda, ako malo krene, malo se poveća.

Kakav je vaš položaj? Šta bi moglo da se promeni da se situacija poboljša?

Situacija je na granici, pola-pola. Najveći problem za sve je cena. Kad bi se cena samo malo promenila, kad bi rad bio samo malo bolje plaćen i cenjen, onda ne bi bilo problema, ne bi bilo krize. Samo kad bi se zagarantovala prodaja i plasman i da nema velikih oscilacija u tom pogledu.

Za sve vreme bavljenja poljoprivredom, bilo je i teških trenutaka. Kad se osvrnete, kad je bilo najteže?

Kad ima čovek, nije mu toliko teško. Loše mu pada kad svoju robu ne može da plasira, kad ne može da je proda. Radi, a svesno gleda kad pada cena, kad gubi. Kad dođe da unovči i onda mu obore cenu, bude mu krivo. Dobri periodi su kad ne misli toliko, kad ima iole siguran plasman, ne razmišlja toliko o prodaji, o kupovini, kad ima iole plaćen svoj proizvod. Ipak, moglo bi se reći da je bilo više loših od dobrih perioda.

Vi ipak nikad niste razmišljali o tome da smanjite proizvodnju?

Nisam razmišljao. Ako bih razmišljao na taj način, ja ne bih smanjio. Ili bih, recimo, ugasio potpuno, ili bih možda i povećao. Sad nisam razmišljao da smanjim. Borim se koliko mogu, da vidim šta će biti, kakva će biti cena.

Koje mere bi vam odgovarale?

Na lokalu je dobro, samo na republičkom nivou da se koliko- toliko zagarantuje plasman i da se malo smanji uvoz. Nije to samo kad je u pitanju svinjarstvo, nego i mlekarstvo, i sve, ali to je taj neki balans- da se ipak malo poboljša domaća proizvodnja i domaće tržište.

Očekujete li od sinova da nastave da žive i rade na imanju?

Pomažu u domaćinstvu i mislim da je to potrebno. Ja nisam za to da idu da žive u nekim dalekim gradovima. Možda samo da normalno završe školu, ali oni sami treba da odluče da li će se baviti ovim poslom i kako. Školu moraju završiti. Da li će ići dalje, pokazaće vreme.

Da li biste voleli da nastave?

Jednim delom da, jednim ne. Ne znam. Videćemo za četiri- pet godina šta će biti u ovoj zemlji. Ako bude bilo bolje, što da ne. Neka i nastavi. Nije to loš posao, nije ni toliko komplikovano. Mislim da može da se radi i da se živi od toga.

Mislite da odlazak sa sela i nije dobar put?

Naravno da nije. Ti što idu u druge zemlje, ništa nisu tamo postigli u životu. Opet je mnogo drugačije kad čovek ima svoje. Najlakše i najteže je u isto vreme kada čovek radi za sebe. Doći će vreme u drugim zemljama da će biti prenaseljenosti, mnogo ljudi, mnogo svega. Neće tu biti života. Pogotovo zbog ovih azilanata što dolaze, neće ni tamo moći lepo da se živi. Na kraju, i tamo mora mnogo da se radi.

Kako biste ubedili ljude da ostanu? Šta biste im poručili?

Još više da se bore i da rade. Bez obzira na sve. Mora čovek da radi, mora da bude uporan u životu, mora da ima cilj. Kad nešto planira da uradi, da se bori za taj cilj. Treba imati viziju, gledati u budućnost, u nekih petnaestak godina, malo dalje, da se planira. Radi čovek da ima nešto bolje i da se usavrši, da se sredi, da ima dobar auto i dobre mašine, i tu vidi viziju za budućnost.

Šta vama nedostaje da biste lakše radili i privređivali?

Još malo mehanizacije. Mada imam dosta, ali još nešto malo. Skupa je mehanizacija, ali uz dobru cenu stoke i neki balans u tom pogledu, ne bi bilo. Opasno je kad cena mašina ostane ista, a cena stoke padne dole. E, onda je skupo. Ovde u selu ima još jedan poljoprivrednik kao ja, ostali su manji, „leteći“. Čim cena padne dole, oni nemaju račun da ulažu bilo šta. I kad cena pada, ja „guram“. Nema nazad.

1. Dimitrijević

(Tekst objavljen 22. oktobra 2015)