Srđan Milić iz Štitara za „Podrinske“
Poljoprivrednik Srđan Milić iz Štitara bavi se pretežno zemljoradnjom. Rođen je i odrastao u selu i u prvom trenutku nije imao dilemu da li da ostane tu da živi ili da posao potraži u gradu. Po struci staklorezac, pokušavao je da radi u firmama za mali dohodak, koji na kraju nije mogao da mu pokrije troškove života. Zbog toga je odlučio da je bolje da bude svoj gazda, nego da radi za za mala i neredovna primanja u privatnim firmama. Na tri i po hektara zemlje svojevremeno je sejao krompir, ali se kasnije opredelio samo za kukuruz, detelinu i pšenicu. Kaže da je život poljoprivrednika danas težak i više se svodi na preživljavanje. U selu se mnogo radi, ali taj rad se u konačnom zbiru uopšte ne vidi.
-Rođen sam u selu i moja odluka je bila da tu ostanem i da se bavim poljoprivredom. U tom pogledu za mene nije bilo dileme. Pokušavao sam da radim u gradu, ali pošto su mahom male plate, pomislio sam da će mi biti bolje ovde. Pokušavao sam da sejem krompir i te prve godine poplava je uzela danak. Kad sam posejao naredne godine, imao sam plasman, ali cena je bila loša. Štaviše, naplatio sam samo jedan deo proizvoda, a za ostatak mi još uvek duguju- žali se on.
Hladni talas krajem aprila nije mu išao na ruku, te će verovatno morati da preseje neke useve. Budući da se u porodici niko pre njega nije ozbiljnije posvetio bavljenju poljoprivredom, razmišljao je o proširenju proizvodnje, ali nije pronašao svoj interes kada je računao krajnji profit.
Nije pobornik kredita i odloženog plaćanja, te repromaterijal plaća na licu mesta, a subvencije ne koristi, jer smatra da država previše kontroliše rad poljoprivrednika, te da, ono što da, na kraju uzme duplo. Kaže da bi se u selu dobro živelo kada bi vlast poštovala rad poljoprivrednika.
-Život u selu bi bio lep kada bi vlast uredno poštovala to što seljak proizvede i kada bi ta roba imala zagarantovan plasman i cenu na tržištu. U tom slučaju, mi bismo imali slobodu da se opredelimo čime da se bavimo. Smatram da mi ovde u Mačvi ne bismo ni trebali da se bavimo proizvodnjom maline i kupine, već bismo to trebali da prepustimo ljudima u Pocerini. Mi ćemo njima ovde proizvesti pšenicu, kukuruz, seno, pa će njima biti lepo kad prodaju svoj proizvod, a mi ćemo svoj proizvod prodati njima- smatra on.
Zadruga u selu ne funkcioniše odavno, a Milić ne veruje da će u skorijoj budućnosti biti prilike da se poljoprivrednici udruže, jer su uglavnom svi prinuđeni da smanjuju, umesto da proširuju proizvodnju. Kao primer navodi druga koji ima dosta goveda, ali je morao da smanji stočni fond zbog poplava, koje su uslovile nedostatak hrane. On sam je razmišljao da uzme nešto zemlje pod zakup, ali je odustao zbog velike kirije, jer su za setvu duvana podigli kiriju na 500 evra po hektaru. Kad na to doda ostale troškove obrađivanja zemljišta, potrebno mu je još dodatnih 1.000 evra, te se radije odlučuje da za taj planirani novac kupi kukuruz, pšenicu ili detelinu.
U Štitaru, kaže, nema mnogo prilika za okupljanje mladih. U Domu kulture sve se svodi na manifestacije koje se održavaju jednom godišnje. Pored toga, imaju fudbalski klub, a od ugostiteljskih objekata piceriju i kafić. Na moru je poslednji put bio pre pet godina i od tada nije imao vremena, ni prilike, da razmišlja o odmoru. S drugovima se najčešće viđa kada zajedno rade neki posao, te pomažu jedni drugima prilikom radova u poljoprivredi.
Osim nepovoljnog položaja u kome su se našli poljoprivrednici, jedan od razloga zbog kojih razmišlja o odlasku iz zemlje jeste i slika koju viđa u susednim selima, ne samo u Štitaru.
-Ove godine, ako budem mogao da nađem neki posao u inostranstvu, odlazim iz Srbije. Ne vidim perspektivu u daljem bavljenju poljoprivredom, jer izostaju podrška i garancije države. Mnogo mladih ljudi beži odavde i zato su sela opustela. Često odlazim u druga sela i niko od mladih ljudi koji tamo žive nije mi rekao da mu je lepo. Stariji nam kažu da su prošli svoje, ali da se ozbiljno brinu šta ćemo mi mladi u budućnosti, ako se stanje u poljoprivredi ne poboljša- zaključuje Milić.