Stanje u poljoprivredi – Dušan Tufegdžić, član predsedništva i jedan od osnivača Pokreta „Buđenje“
Problemi u poljoprivredi su sistemski i traju decenijama unazad, imajući u vidu da vlastima služi kao potkusur za dodelu ministarskih fotelja, smatra član predsedništva i jedan od osnivača Pokreta „Buđenje“ Dušan Tufegdžić. Sada je kulminacija katastrofalne situacije i poljoprivreda je na izdisaju zbog sve nižih subvencija, nekontrolisanog uvoza, neadekvatne cene proizvoda i činjenice da se sve rupe u budžetu krpe iz tog važnog resora.
Uticaj uvozničkog lobija i svrsishodnost subvencija
-Najpre niskim otkupnim cenama, a kasnije višestrukom prodajom na svetskom tržištu, kao i neisplaćivanjem subvencija, doprinosi se urušavanju gazdinstava. Na sve to, subvencije po hektaru su sa nekadašnjih 100 i 150 evra pale na 35- 40 evra po hektaru, što je nepojmljivo u savremenom svetu. Subvencije ne služe da se pomaže poljoprivredniku, nego da cena hrane bude proizvođačka i dostupna svima, a da kroz subvencije poljoprivrednici ostvaruju dobit, odnosno zaradu. Svedoci smo jakog uticaja uvozničkog lobija gde god je to moguće. Cena svinja je 100 i 110 dinara u periodu kada uvozimo duboko zamrznuto meso. Što je najgore, država praktično naređuje klanicama da uvezu određene kvote iz Evropske unije, jer mu je tamo po njihovim standardima prošao rok. Subvencije kasne po godinu dana. Stočarima su trebale biti isplaćene do kraja godine, a još uvek se obrađuju u Upravi za agrarna plaćanja- ističe Tufegdžić i pita se zašto se u poslednjih 30 godina samo uzima od poljoprivrednika, a ne iz drugih sektora, jer evidentno ima novca za druge delatnosti, poslanici primaju plate i dodeljuju se sredstva nekim drugim ministarstvima.
Veruje da se sistemski problem koji traje nekoliko decenija ne rešava, jer to nikome nije u interesu. Glavni pokazatelj je činjenica da su ministri poljoprivrede u gotovo svim vladama nekompetentni za funkcije koje obavljaju. Navodi da nigde u Evropi poljoprivrednici ne plaćaju akcize na gorivo, a cena je takođe neprihvatljiva.
-Cena goriva je još jedna prevara države, zasnovana na predviđanju da će doći do pojeftinjenja na svetskom tržištu. To je razlog smanjenja subvencija sa 5.200 na 4.000 dinara. Desilo se upravo suprotno, cena nafte je skočila 15 do 20 posto u poslednjih mesec i po dana. Nigde u Evropi poljoprivrednik ne plaća akcize na gorivo, samo u Srbiji je to slučaj. Srpski seljak koji ima najniže cene proizvoda, najzastareliju tehnologiju rada, mehanizaciju, plaća najskuplju naftu u Evropi. To je prosto nedopustivo. Država, kada se izračuna koliko uzme od akciza i profitira od poljoprivrede, zaradi na tom odnosu 160 miliona evra godišnje. Budžet za poljoprivredu je nesrazmeran učešću poljoprivedne proizvodnje u godišnjem bruto dohotku od same poljoprivede koji je oko 20 posto. Ulaganja u poljoprivredu su oko 2,8 posto, a kad od toga oduzmemo akcize, dođemo do toga da država godišnje izvuče enormne sume novca iz poljoprivrede- objašnjava, dodajući da ne postoji nijedan segment poljoprivrede koji se iole razvija.
Subvencije i podsticajna sredstva za kupovinu tovilišta ne znače ništa ako u samom ciklusu proizvodnje poljoprivrednik gubi 50 evra po tovljeniku, a to vodi postepenom uništenju gazdinstva. Nizu problema dodaje i činjenicu da proizvođači duvana imaju izuzetno nisku otkupnu cenu, pa prodaju „na crno“, kako bi mogli da pokriju troškove proizvodnje.
-Slična je situacija sa jagodičastim voćem. Malinu može da izveze samo nekoliko ljudi u Srbiji, a njen kompletan izvoz u Srbiji, koji je duplo veći od otkupne cene, obavljaju dva čoveka, predsednikov brat i Dragan J.Vučićević, njih dvojica kontrolišu potpuni izvoz jagodičastog voća. Problem se javlja i kod povrtara, a sve to da bismo imali pozitivan bruto bilans sa Makedonijom i Albanijom nauštrb poljoprivrede. Traže od nas da nam bescerinski izvoze poljoprivredne prozvode koje mi već imamo u tom periodu, pre svega rano voće i povrće, da bi Sartid, recimo, izvezao nusproizvode gvožđa u Makedoniju. Čak ne znamo kakva je ta hrana koju uvozimo iz Makedonije i Albanije, a osnovano sumnjamo da je najlošiji mogući kvalitet- podvlači Tufegdžić.
Skupi zasadi voća, kaže, pre svega borovnice, niču po Srbiji, a „ne zna se ko ih finansira i kakvo je to pranje novca, jer nijedan poljoprivrednik iz Mačve ne može da podigne jedan hektar borovnice koji košta 50, 60, pa i 70 hiljada evra“.
-Svedoci smo da ovde u Šapcu na nekoliko lokacija postoje takvi zasadi u vlasništvu ljudi zaposlenih u ministarstvu, koji imaju novac stečen na neki drugi način, a ne bavljenjem poljoprivredom. Čovek zaposlen u Ministarstvu poljoprivrede ima plantažu borovnice u okolini Šapca. Seljak u ovoj situaciji jednostavno ne može da zaradi ništa, koliko god radio i čime god se bavio- smatra jedan od osnivača „Buđenja“.
Suština je, naglašava, da poljoprivreda i prehrambena industrija budu povezani koliko god je to moguće, tako da sami poljoprivrednici vrše preradu tih svojih proizvoda.
-U Švajcarskoj proizvođači mleka imaju svoje mlekare, a to uopšte nije teško ostvarivo, vrlo je lako udružiti se. Zašto proizvođači mleka u Mačvi ne bi imali svoju mlekaru? Onda bi ljudi iz grada znali da piju zdravo mleko proizvedeno nadomak Šapca, da to nije mleko u prahu, kome je prošao rok, a ovako ne znamo ni šta jedemo, ni šta pijemo. To isto važi i za druge prehrambene industrije. Zašto bismo izvozili, recimo, kukuruz, kad su potrebe za skrobom ogromne u svetu? Kad bi poljoprivednici bili vlasnici skrobara, oni bi skrob mogli da izvoze. Umesto da je prerađujemo, mi izvozimo soju, a posle dobijamo genetski modifikovanu sojinu sačmu kojom tovimo svinje, a još uvek smo zvanično protiv GMO- napominje.
Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić najavio je da će Vladi Srbije predložiti program dodele praznih seoskih kuća mladim poljoprivrednicima, ali i mladim nezaposlenim agronomima, veterinarima, lekarima, stomatolozima.
-Takva rešenja bez utemljenja u bilo kakvom stručnom radu pre toga su potpuno irelevantna. Mislim da samo Ministarstvo poljoprivrede treba da se bavi i ruralnim razvojem. Ne možete podeliti selo od seljaka, odnosno odvojiti poljoprivrednu proizvodnju od sela. Te stvari idu zajedno. Osim toga, interes od toga imaju samo podobni, a ne i šira populacija. Ne razvijaju se zadruge od stotinu članova, već zadruge od dva- tri člana koje dobiju novac od ministarstva za sebe zahvaljujući bliskosti sa vlašću. Ako nismo dovoljno pametni da napravimo projekat za razvoj i revitalizaciju sela, možemo da preuzemo švajcarski, austrijski, norveški, danski model razvoja. To je moguće, ali ne postoji volja nadležnih- naglašava Tufegdžić.
Katastrofalno stanje ne traje od juče, ali je sad najgore. Uveren je da u ovoj situaciji treba biti mnogo mudar i mnogo posvećen cilju, da bi se našao način da se izvrši revitalizacija sela.
-Da bi ostao da živi u seoskom domaćinstvu, čovek mora nešto da zarađuje. Ljudi koji imaju 10 hektara zemlje idu u „Jazaki“ da rade za 40 hiljada dinara. To ne govori da neće da rade, već da ne mogu sa 10 hektara svoje zemlje da ostvare apsolutno nikakav prihod- ističe.
Sa 60 hektara obradive zemlje u rodnom Štitaru, Tufegdžić kaže da, baveći se povrtarstvom, ratarstvom i stočarstvom, godišnje proizvede 2.000 tone hrane, a od toga ne može da živi, jer svake godine ima kredit više i postavlja pitanje dokle će moći tako da izdrži.
Svi su, navodi, navikli da seljak neizmerno dugo može da trpi, ali će problem nastupiti kad poljoprivrednik koji je prezadužen ne bude više mogao da vraća kredite, a to se već sada dešava i „kad budu ispred naših dvorišta lupali doboši kao nekad i prodavala se zemlja za dugove koje ne mogu da se vrate poveriocima, pre svega bankama“.
D.Dimitrijević