Rijaliti Srbija
Politika u najširem smislu označava aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, provode ili menjaju pravila po kojima žive u zajednici koja se obično zove država. Praktično to se ostvaruje kroz delovanje političkih organizacija (partija, udruženja, pokreta) prvenstveno na izborima koji bi trebalo da budu po demokratskoj proceduri i standardima, slobodni i pošteni, pod jednakim uslovima za sve učesnike.
U zemlji Srbiji sve gore navedeno ne važi. Pre održavanja parlamentarnih i dela lokalnih izbora u decembru 2023. godine i dela lokalnih i ponovljenih u gradu Beogradu početkom juna ove godine glavna mantra je bila da je ovde sve politika. Od brzih vozova do parizera, od najnižih plata i penzija u Evropi do zlatnog doba.
Ipak, većina građana je papagajski ponavljala da ih politika ič ne zanima i da gledaju svoja posla a oni svesniji pripadnici naše male zajednice govorili su da je baš sve politika i da ako se ljudi ne bave politikom ona će se, na ovaj ili onaj način, baviti njima i da je bolje biti aktivan nego pasivan učesnik u tom seksu.
Dakle, do pre samo par meseci izgledalo je da je politika gotovo sve a onda su na lokalnim i ponovljenim beogradskim (i parlamentarnim prošle godine) izborima naprednjaci (Vučić i razbojnici skupljeni s koca i konopca na zajedničku listu AV-Srbija sutra) pobedili u svim opštinama i gradovima, prigradskim naseljima, selima i zaseocima i vukojebinama svakoraznim kao i mnogo puta pre ali su sada, čini se, stavili tačku i sravnili sa zemljom sve ono što što bi se moglo nazvati politikom i to tako da nisu ostali ni dugmići.
Mafija koja već duže vreme drži državu i društvo u čeličnom zagrljaju sada je to i ozvaničila, skinuli su rukavice, maske su pale, slepi su progledali (al’ džaba), put je čist. Grandiozan projekat EXPO-27 konačno je oslobođen svih prepreka za njegovo ostvarenje, rušenje Sajma, Generalštaba, Starog železničkog mosta je gotova stvar (zato je opozicija, u prvom redu bojkotaška – Đilas, Marinika, Ponoš, Miloš Francuz, i predala Beograd na tacni okupatoru iako je imala pobedu u džepu, što ne može biti slučajnost ili neznanje mada ima i toga) a priča o iskopavanju litijuma širom naše zemlje ponosne se opet kao grudva s brda zakotrljala u javnosti i ide sve većom brzinom i gabaritom dok se pljačka preostalih javnih dobara nastavlja uredno sve po pravilu službe (PS-u).
Gospodar Vučić se dogovorio sa evropskim i američkim mudonjama, političarima i alavim biznismenima, da po najpovoljnijim cenama proda ili pokloni strateške resurse Srbije a da u zamenu dobije žmurenje na stanje u državi i društvu gde vrište izborne nepravilnosti, odsustvo vladavine prava je u sferi patologije, demokratije nema ni u tragovima, na delu je ogoljena diktatura, fašizam maršira strojevim korakom, nema ničeg normalnog, nikakvog sistema vrednosti samo kič i šund i korupcija epskih razmera.
S druge strane barikade ono što se zove opozicija u Srbiji za 12 godina od kako su SNS i Firer na vlasti nije uspela da oformi bar jednu čestitu političku organizaciju, partiju kao što je nekada bila Demokratska stranka koja je i pobedila Miloševića i crveno-crnu koaliciju onomad. Naprotiv, delili su se kao amebe na sve sitnije delove, DS je uništena, pojavili su se nekakvi pokreti za ovo i ono ali bez stranačke infrastrukture, jasnog programa i plana i ideje kako se ozbiljno baviti politikom.
Na lokalnim izborima tu i tamo se pojave neke grupe građana koje naprave ponegde i solidan izborni rezultat ali to je sve ad hoc i dugoročno nije rešenje za aktivno učešće građana u političkim i javnim poslovima. Igrači u opozicionim dresovima, naročito oni koji se najviše kurče, snose ogromnu odgovornost za rezultat na semaforu koji je i po njih i po građane koji za njih navijaju skoro uvek u minusu.
U Beogradu su neverovatnom vratolomijom uspeli da izgube dobijenu utakmicu, nadavali su se autogolova za sve pare (neko je i primio lepe pare za predaju Bgda u ruke Šapiću, Malom i Šefu), u Nišu se koprcaju ali pošto pravdu traže kroz institucije od tog posla (izborne pobede) nema ništa, slično je i u svim drugim mestima, napredna bagra je zakucala svoju pobedu kao što to vrlo često čini njihov veliki fan, Acin prijatelj Jokić i politika u svom pozitivnom značenju i smislu je odsvirala svoje u maloj zemlji na brdovitom Balkanu.
S druge strane čini se da je značajnom delu ovdašnjeg pučanstva dobro i to baš, baš, blizu 2 miliona pravoslavnih i ostalih duša sprema se za letovanje u inostranstvu! Znači, ima se može se. Jebeš politiku, važno je smočiti guzicu u slanu vodu, pocrveneti kao rak na suncu tuđeg neba i nakriviti kapu – rodila mi njiva (dok je ne pretvore u rudnik).
Kad krene masovno rudarenje po Srbiji i okolini biće još bolje. Zahvaljujući našim prijateljima iz Rio Tinta biće lova do krova jer litijum je naša nafta, bićemo bogati kao arapski šeici, la, la, la…
A čist vazduh, zemlja, voda, zdravlje „naše“ dece ? Pa, to su nevažne sitnice koje ne smeju zaustaviti naš neumitni hod ka svetloj budućnosti koja dolazi, kako je Predsednik najavio, (malo) sutra.
Nema više politike i gluposti koje uz to idu (izborni uslovi, demokratske procedure, nezavisno sudstvo, slobodni mediji) samo Vođa koji je sve i sirotinje (u mozak više nego po džepu) raje koja je ništa.
Znajući nas, jebo ti nas, to je pošteno, ispravno i tako i treba da bude.
Piše: Dragan Karalazić
