Savremeno društvo sve više pokazuje da politika više nije prostor sistemskih rešenja, već marketinški teatar. Jedan od najvidljivijih primera tog teatra je praksa svečanih najavljivanja „pojeftinjenja“ proizvoda od strane državnih struktura ili velikih trgovačkih lanaca, praćena medijskim spektaklom. Na prvi pogled, reč je o humanom gestu, olakšanju za građane. Ali ako se pažljivije zagledamo, vidimo da je u pitanju čin dubokog poniženja.
Dostojanstvo i pravednost
Filosofski, čovek svoje dostojanstvo ne temelji na milosti, već na pravednosti. Milostinja pretpostavlja nejednakost: jedan daje, drugi prima. Pravda, naprotiv, počiva na ravnopravnosti. Svako dobija ono što mu pripada po zasluzi, po trudu, po ljudskom položaju. Pojeftinjenje u režiji države ili korporacija nije posledica sistemskog uređenja koje omogućava pravične plate, stabilne cene i ekonomsku sigurnost. To je privremena milostinja koja građane stavlja u položaj primaoca.
Ali građani ne traže milostinju. Oni traže pravo da žive od svog rada, da svojim trudom zarade onoliko da mogu bez stida kupiti ono što im je potrebno. Pravo na hranu, na osnovne životne potrebe, ne može biti stvar marketinga, već temeljne pravednosti društva.
Perverzija solidarnosti
Ovakva politika „sniženih cena“ nije oblik solidarnosti, već njena perverzija. Istinska solidarnost je kada društvo kreira mehanizme da niko ne bude gladan, kada se ulažu sredstva u obrazovanje, zdravstvo, radno zakonodavstvo, podršku porodici. Kada se izgrađuje sistem u kome dostojanstvo nije privilegija, već osnova.
Populistička pojeftinjenja, naprotiv, stvaraju privid brige. Ona ne dodiruju suštinske probleme, tj. niske plate, nestabilna radna mesta, masovnu emigraciju mladih, već ih prikrivaju jeftinim spektaklom. U tome je njihova perverzija: koriste jezik solidarnosti, a suštinski održavaju strukture nepravde.
Simbolička ekonomija i podaništvo
Sociološki posmatrano, ovde nije reč o stvarnoj ekonomiji, već o simboličkoj ekonomiji. Nije važno koliko zaista košta litar mleka ili hleba, već je važno da se u medijima pojavi vest o „sniženju“. To je ekonomija u kojoj stvarnost nije merilo, već utisak.
Ovakvi gestovi grade ne građanina, već podanika. Podanik ne zahteva pravdu, on je zahvalan na milostinji. Podanik ne pita za sistem, on aplaudira za akciju. Podanik ne živi od svog rada, već od trenutnih odluka onih koji raspolažu njegovim životnim uslovima.
Poniženje kao strategija
Zašto kažemo da je pojeftinjenje oblik poniženja? Zato što ono svodi građanina na poziciju nekoga ko mora da se raduje sitnici, umesto da živi u sigurnosti koju zaslužuje. Čovek čije dostojanstvo počiva na sistemu pravednosti ne pita koliko danas košta hleb; on zna da ga može kupiti bez obzira na „akciju“. Kada se ta sigurnost ukine, a zameni milostinjom, čovek postaje objekat političke manipulacije.
Poniženje je i u tome što se time skriva prava istina: nije problem u cenama nekoliko artikala, već u sistemu koji ne omogućava da rad vredi onoliko koliko bi trebalo. Umesto da se suočimo sa tom istinom, nudi nam se prazna uteha.
Izlaz: od milostinje ka pravdi
Jedini izlaz iz ovakvog stanja je povratak etičkom temelju ekonomije: čoveku kao biću dostojanstva. Nijedna cena hleba ili mleka ne može biti stvar političke milosti, već stvar pravedno uređenog društva u kome se trud nagrađuje, a dostojanstvo ne dovodi u pitanje.
Zato pojeftinjenja, umesto da budu prihvaćena kao radost, moraju biti prepoznata kao ono što jesu: strategija prikrivanja nepravde. I upravo u tom prepoznavanju leži prvi korak ka promeni, ka društvu u kojem više nećemo čekati da nam neko spusti cenu, već ćemo svojim radom moći da živimo kao slobodni i dostojanstveni ljudi.
Piše: Jovica Radović
