Javni prostor u Srbiji već decenijama trpi istu matricu: svaki pokret koji nije pod kontrolom vlasti biva označen kao „strani“, „plaćenički“, „revolucionaran“, „opasan“. Kada se ta matrica usmeri na studente, posledice su daleko dublje od dnevnopolitičke borbe. Demonizacija mladih ljudi koji artikulišu nezadovoljstvo uništava ne samo kulturu dijaloga, nego i same temelje demokratskog društva.
- Stvaranje lažnog neprijatelja
Poruke poput: „žute su vam ruke“, „bolje ćaci nego naci“, „stop obojenim revolucijama“, predstavljaju klasičan mehanizam političke mobilizacije putem straha. Logika je jednostavna: ako protest predstaviš kao pretnju, onda svaka akcija protiv njega postaje opravdana. Ali kada se simbolički obeležavaju studenti, koji su po definiciji jedan od najmirnijih i najkonstruktivnijih segmenata društva, politički sukob prelazi u opasnu zonu.
Takvo „obojeno“ označavanje služi isključivo za emotivno zapaljivanje, a ne za razumevanje stvarnih problema. Studenti su u istoriji Srbije, od 1968. preko 1996, pa do danas, bili korektiv, a ne rušioci države. Njihova uloga je bila da upozore na greške sistema, a ne da podrivaju državu.
- Uništavanje političke kulture
Kada se studentski zahtevi ne razmatraju argumentima, već se prebacuju u maglu simbola, parola i insinuacija, to pokazuje duboko odsustvo političke zrelosti. Javna sfera postaje arena u kojoj se ne sučeljavaju ideje, već etikete. U takvom ambijentu više nema mesta za racionalnu raspravu, već samo za pripadnost određenoj „strani“.
Umesto da pita: šta studenti traže, šta nije u redu sa sistemom, gde je moguće pronaći kompromis, deo javnosti biva preplavljen pričom o „neprijateljima države“, „razaračima reda“ ili „instrumentima svetskih sila“. Takva retorika deluje kratkoročno, ali dugoročno razara sposobnost društva da uči, menja se i razvija.
- Psihološko podrivanje mladih
Mladi ljudi koji izlaze na proteste po pravilu izlaze jer veruju da nešto može da se ispravi, da se nešto može promeniti na bolje. Demonizovanje tog čina stvara duboko razočaranje i osećaj besperspektivnosti. Psihologija mladih je osetljiva na signale društvene podrške ili odbacivanja. Kada se predstavljaju kao pretnja, oni dobijaju poruku da u Srbiji nema prostora za njihov glas, niti za njihovu budućnost. To je jedan od najbržih puteva ka masovnom odlasku iz zemlje.
Svako društvo koje ozbiljno računa na budućnost čuva studente, čak i kada se sa njima ne slaže. Srbija, međutim, rizikuje da ih izgubi zato što ih politički narativi svode na neprijatelje.
- Lažna simbolika patriotizma
Kada se patriotske poruke koriste kao sredstvo za ućutkivanje, a ne kao poziv na jedinstvo, patriotizam se pretvara u karikaturu. Poruke poput „Vojvodina je Srbija“ ili „Sandžak je Srbija“, u kontekstu koji nije ni tematski ni logički povezan sa studentskim protestom, služe isključivo za stvaranje utiska da je protest napad na državu. To je zloupotreba nacionalnih simbola i redukcija patriotizma na politički inventar.
Pravi patriotizam nije u urlanju parola, već u brigama za institucije, obrazovanje, zakonitost i budućnost mladih. Ako se to zanemari, onda je svaki poziv na „odbranu Srbije“ prazan.
- Gašenje mogućnosti kompromisa
Kada se studentski protest proglasi opasnošću, a ne partnerom u dijalogu, onda više nema prostora za institucionalno rešavanje problema. Umesto da sistem razgovara sa onima koji ukazuju na nepravdu, on ih svrstava u tabor „neprijatelja“. To je receptura koja vodi ka sve većoj radikalizaciji, a ne smirivanju tenzija.
Savremene demokratije počivaju na sposobnosti da se čuje i onaj koji nema političku moć. Kada student nema pravo da govori, nijedan građanin ga više nema.
- Potreba za zrelim odgovorom
Suprotstavljanje protestu mora biti racionalno i demokratsko: argumentom, analizom, javnom raspravom, institucionalnom reakcijom. Sve što zalazi u polje etiketiranja, omalovažavanja i simboličke agresije, direktno podriva kredibilitet onih koji vladaju i guši javni život.
Zrelost se meri sposobnošću da se sluša i ono što ti ne prija. A studentski protest je upravo takav test.
PS
Kada se studenti tretiraju kao neprijatelji, društvo time poništava sopstveni potencijal za obnovu. Kada im se odgovori dijalogom, društvo bira budućnost.
PSS
Mi smo, kao društvo, izgleda, izabrali da poništimo svoju budućnost. Zarad trideset srebrnjaka.
Jovica Radović
