Zapisi iz pomračenog grada:
Poslednji ponedeljak avgusta meseca, leta Gospodnjeg, na temperaturi koja prelazi 36 stepeni Celzijusa, u malom hodniku bez ventilacije i klimatizacije, u kontinuitetu, strpljivo čeka u redu tridesetak i više građana Šapca, „grada budućnosti“. Da plate struju.
Zlatno doba u kome, prema tvrdnji napredne vlasti trenutno žive, naterala ih je da po nehumanim vremenskim uslovima „spucaju“ čak na kraj grada i tako uštede 60 i nešto više dinara provizije (malo li je na ovu skupoću) koju bi morali da plate u pošti, banci ili nekoj od brojnih menjačnica. Mada, oni, svoj dolazak pravdaju sigurnošću da im novac „legne“ na pravi račun i tako izbegnu eventualne probleme!!!???
Ispred jednog, jedinog, šaltera, koji je u njihovu „čast“ otvoren, stiskaju se ljudi došli na štakama, bolesni, stari… stenju i dahću u nadi da će ih neko od onih ispred njih propustiti da preko reda obave posao zbog koga su došli. I, moram priznati, i to se dešava.
Više od sat vremena čekanja je i prilika da im se čula naviknu na miris znojavih tela i, verovatno, ne tako često oprane garderobe od sintetike koju na sebi nose.
Međutim, mogućnost da prozbore neku reč sa sapatnicima je velika blagodet i važnija od svega lošeg što doživljavaju. Da se izjadaju i „otvore dušu“ o životu koji ih nemilosrdno gazi.
Čekajući u tom, i takvom redu, saznao sam da je za skroman i normalan život, „preživljavanje u zemlji Srbiji“, potrebno najmanje 1.000 evra!?, da MTS nezakonito, može im se, podiže ugovorenu pretplatu a da im je usluga sve gora, da je poskupelo osiguranje, cene u prodavnicama su sve veće i veće, na pijacama – takođe. Izvršitelji otvoreno i javno pljačkaju građene u ime države. Nema zakona a ni pravde. Grad prljav, „ubi“ suša… Objektivno informisanje ne postoji pa ništa od rečenog nema gde drugo da se čuje! Osim u ovom redu…
I, tako, dok u tom, i takvom, hodniku „vri“ realan, mučenički, život običnih građana na spratu iznad, u klimatizovanoj kancelariji, duplo većoj od pomenutog hodnika, sedi, drema i prima veliku platu, jedan čovek, direktor, koji je izuzet od svih ovozemaljskih problema. U posao, kojim ga je obradovala stranka kojoj pripada, a koja je na podmukao i beskrupulozan način okupirala grad, se uopšte ne razume ali ga za to nije ni briga. Niti ga grize savest!
Jer, da u takvom telu „ne čuči običan Skot“, već da u njemu ima bar malo ljudskosti, čovečnosti, plemenitosti, moralnosti, samosvesti, osećajnosti, odvažnosti… sišao bi među stradalnički narod i naredio da se otvori još neki šalter i tako smanji bespotrebno čekanje. U okolnostima u kojima bi, da je ovo normalna država, već odavno bilo uvedeno vanredno stanje.
Ali, on, takav kakav jeste, nikakav, neće to da uradi. Ne zato što u Elektrodistribuciji nema radnika koji bi u nekom momentu i na koji čas mogli da sednu za šalter i olakšaju muke građanima već zato što je obična kukavica i što mu je vlastita „zadnjica“ svetinja. Zato što je slabić, bez ugleda, i nema hrabrosti da onima koje je, takođe stranka poslom obradovala, bilo šta naredi. A pozvati na posao one žene, snajke, svastike, strine, ujne koje primaju platu a uopšte ne dolaze na posao bilo bi ravno samoubistvu.
A Blaža ne bi da se „samoubije“ (politički naravno) jer njemu je dobro. Ma kakvi dobro, njemu je odlično… Narod kako je? Šta se to njega smatra, sam je tu nesreću izabrao…
„Pogledaj dom svoj, Blažo
i skini paučinu s’ očiju
videćeš prizor potresan
videćeš nesrećne i bolesne
videćeš čemer, tugu i jad
Pogledaj bagru, Blažo
kojom si se okružio
njihova duša je prokleta
svima su stavili amove
sebi sagradili hramove
ruke im ogrezle u krv
Usliši molitve, Blažo
dabogda pocrkali dušmani
otvori još jedan šalter
pa neka na svojoj koži osete
šta znači kad direktor ima čast!“
(Parafrazirana pesma Bore Đorđevića: „Pogledaj dom svoj anđele“)
Ivan Kovačević
