LIČNI STAV
Već decenijama u naš politički rečnik uselila se reč “preletač”. Ona u poslednje vreme ne označava samo prelazak iz jedne u drugu političku stranku, već i “letenje” od jedne na suprotnu političku ideju. I u jednom i u drugom slučaju, predstavljaju beskarakternost, nemoralnost, izdaju sopstvenih glasača zbog sopstvenih interesa, bez morala i pamćenja šta su pričali juče i za koga su se predstavljali.
Za ovako grozno ljudsko delo, reč “preletač” je eufemizam. Preblaga je to reč. Preleteti znači slobodnom voljom promeniti mesto, leteti na krilima slobode. Takvim letom pčela skuplja med, galebovi prate brodove, albatrosi preleću okeane. Leteti, znači biti SLOBODAN.
Naši politički preletači, međutim, ne lete na krilima slobode, već na krilima nemorala, izdaje i najdublje pokvarenosti. Zato sam potražio bolju reč za tako počinjeno delo. Izbor je pao na Njegoša. U “Gorskom vijencu”, na usta naroda, Njegoš ih naziva pravim imenom: pogano koleno. To je to. Sramota za pretke koji su, svesno ili nesvesno odgajili tu nečistu krv, bruka za njihovu decu i pokoljenja koja ostavljaju za sobom. Nije retko da im se njihova deca suprodstave jer ne mogu da nose to breme izdaje na svojim leđima, i to je dobro, jer znači da još ima nade. Hiljade je onih koji su u odbranu časti žrtvovali i svoje živote. Da nije bilo njih, i danas bismo bili nečiji robovi. Nažalost, ima i onih poganih kolena od kojih će nastati pokoljenja…
Prljavi čin je utoliko uočljiviji kada se dogodi u manjoj sredini. Kada pogano koleno radi sopstvenog interesa izda one koji su mu verovali, a u maloj sredini to su kolege, rodbina, komšije i prijatelji. Oni nisu ni sanjali da će prodati njihov glas, da će ga dati onima kojima ga oni nikada ne bi dali. Sada se čude kako su ispali naivni, kako su tako pogrešno procenili komšiju, rođaka ili prijatelja. Mnogi će ostati pristojni, neće se svađati, i dalje će se kulturno javljati, ali nikada neće zaboraviti.
I tako će ostati mandat iza koga niko ne stoji. Samo pusti mandat dobijen na prevaru. On još nečemu vredi, onoliko koliko mu ti drugi, koji su nastali isto tako kao i on, daju na kašičicu. Dobro, i kašičica je nešto. Sad je samo potrebno što pre zaboraviti sve njihove uvrede i ružne reči, sve grafite po zgradama. I još nešto: poželjno je ne šetati baš glavnim ulicama kojim si do juče rado šetao. I ne mora baš on, može i neko drugi iz kuće do prodavnice. Zašto bi tumačio tuđe poglede. Jer ljudi sada ništa ne govore. Ako mogu, pređu na drugu stranu ulice.
I tako, posle nekog vremena, ubeđuju sebe da je sad sve “leglo” i da su opet “oni stari”. Samo im nije jasno, zašto ih sad boli onaj grad u kojem su nekad bili poštovani…
Velimir Kuzmanović