Dragi moji,
učenici, roditelji, kolege, počinje još jedna školska godina. Svi ste „moji“, jer sam i sam najpre bio đak, pa profesor, a onda i roditelj dece koja pohađaju škole. Delio sam sudbinu svih u svakoj od ovih uloga. Nikada nam nije bilo lako, ni svejedno šta se u školi dešavalo i šta nam je ona donosila i koliko značila. U svom đačkom dobu, pre pola veka, učestvovao sam u sađenju drvoreda u našem gradu, o čemu svedoči i sačuvana fotografija. Kao profesor, trudio sam se da, zajedno sa učenicima i kolegama, odbranim ugled škole i prosvete u celini. Svojoj deci, i svoj ostaloj, govorio sam isto, važno je boriti se, nešto valjano znati i biti čestit. Citirao sam Njegoša da je najteže biti čovek.
Godinu po godinu, proveo sam u školi mnogo i doživeo mnogo. Uvek su me nove generacije pitale kuda ide škola. Uzbrdo ili nizbrdo. Govorio sam im da trešnja u mom komšiluku svake godine procveta belim cvetom, prelepa, poredeći je sa mladim ljudima.
A školi smo svi zajedno odredili mesto u društvu. Mi koji u nju šaljemo svoji decu ili unuke, opravdano se ne osećamo bezbrižno. Posle svega tragičnog što nam se u školi desilo, strepimo. Očekujemo odluke koje će nas ohrabriti, znajući da škola ne može opstati samo zahvaljujući entuzijazmu i ljubavi prosvetara prema svom pozivu. Prvo najpozvaniji i najodgovorniji, a zatim, možda bi svi trebali da se upitamo možemo li pomoći da naša deca dožive školu i u nju ovih dana uđu kako želimo i kako valja. Svakako je najteže deci. Njima, sada više nego ikada, trebaju naša ljubav, pažnja i razumevanje. Neko ko će im verovati i kome će verovati.
Možemo li nekako da zaboravimo sve nebitne ili manje bitne probleme kojima se svakodnevno bavimo, i svoj deci poklonimo najlepše što u nama ima?
Siniša Mozetić, profesor matematike u penziji
