Hteo bih nešto da napišem o „pobedničkom narativu“ koji se godinama unazad (koliko daleko unazad dopire moja svest, preciznije) forsira kao iluzija političkog uspeha. „Pobednički narativ“ u političkom (i bilo kom drugom) diskursu u Srbiji predstavlja strateški osmišljen način komunikacije vlasti, čiji je cilj kreiranje slike kontinuiranog uspeha, superiornosti i kontrole, bez obzira na stvarne rezultate ili stanje društva. On funkcioniše kao sredstvo mobilizacije podrške, neutralizacije kritike i održavanje političke moći kroz hiperrealne predstave.
Ako bismo analizirali ovaj narativ koristeći Bodrijara, odnosno njegove radove vezane za simulaciju i simulakrume, onda bismo mogli doći do sledećih njegovih karakteristika: 1. Akcenat je na simboličkom i emocionalnom, odnosno na temama kao što su „istorijske pobede“, „zaštita nacionalnih interesa“, „ponos i čast“. Tu je, naravno, u neizbežno isticanje političkih lidera kao glavnih tvoraca tih pobeda – kao simbola jedinstva i snage. 2. Manipulacija percepcijom rezultata, odnosno preuveličavanje uspeha (otvaranje fabrika, infrastrukturni projekti) iz istovremeno zanemarivanje neuspeha ili problema (korupcija, loš standard). Ovde možemo uvrstiti i selekciju informacija: promocija pozitivnih vesti i minimiziranje i diskreditovanje kritika i evidentnih negativnih aspekata.
- Medijski spektakl, odnosno davanje medijima centralne uloge u stvaranju i održavanju ovakvog narativa, tj. prenošenja pažljivo režirane slike političkih uspeha, koju prati dramatična retorika koja je u službi pojačavanja pobede. Time se postojeća stvarnost preoblikuje i stvara se hiperrealnost u kojoj te pobede deluju neupitno. 4. Negativna polarizacija, odnosno svako neslaganje ili kritika se predstavljaju kao izdaja, slabost ili potkopavanje nacionalnih interesa.
Ovaj narativ nije bez posledica, a ovde ćemo navesti samo neke:
- Pasivizacija društva. Građani postaju manje kritični prema stvarnim problemima jer su usmereni na simboličke pobede. To smanjuje, recimo, političku odgovornost vlasti i, istovremeno, odvraća građane od pitanja koja su ključna za njihov svakodnevni život. 2. Polarizacija i podela. Svi koji dovode u pitanje ovaj narativ se predstavljaju kao neprijatelji, čime se društvo polarizuje, a dijalog o ključnim pitanjima otežava (onemogućava). 3. Održavanje simulakruma. Kako vreme prolazi, razlika između stvarnosti i hiperrealnosti postaje nejasna. Građani počinju da veruju u sliku stvarnosti koju vlast proizvodi, jer alternativne informacije postaju marginalizovane.
Na osnovu ove analize mogli bismo da zaključimo da „pobednički narativ“ u političkoj situaciji u Srbiji predstavlja moćan mehanizam simulakruma – realnosti bez osnova. Kroz pažljivo režirane performativne akcije i manipulacije simbolima, vlast stvara hiperrealnost koja deluje ubedljivo i neutralizuje stvarne kritike. Na taj način, simulirani uspesi postaju ključni element političke hegemonije, onemogućuju istinski demokratski dijalog i udaljavaju društvo od suočavanja sa stvarnim izazovima.
- Ako mislite da nije tako prisetite se „pobedničkog narativa“ o srpskoj fudbalskoj reprezentaciji, nacionalnom stadionu i drugim sličnim „uspesima“. Da ne zadirem dublje.
Jovica Radović
