Režim fingira državu
Država koja drži do sebe ispunjava svoje dužnosti, ali u Srbiji toga nema. Sudske presude bi trebalo, po svim normama i onim međunarodnim,ali su brojni primeri da režim tu obavezu sklanja pod tepih. Slučaj “Zorka Opreme” je samo jedan u nizu te laže i paralaže. Radnici “Opreme” su poznati kao kvalitetni i kvalifikovani, podigli su čitave fabrike i pogone, održavali veliku Hemijsku industriju ”Zorka” gde se proizvodilo 1,5 miliona tona razne robe. Međutim, iako su imali veća potraživanja od dugovanja dopali su u stečaj. Primera radi EPS im je dugovao oko četiri miliona dinara, “Petrohemija” dva miliona dinara, “Zorkina Đubriva i Nemetali” po 1,5 odnosno milion dinara, naprasnom odlukom rukovodstva desetog maja 2001. godine otišli su u stečaj. Ali, od oko 260 radnika “Zorka Opremu” je tužilo“ njih 230, i još u aprilu su dobili sudske presude da naplate neisplaćene zarade. To je značilo da im po sudskoj odluci radna organizacija isplati njihova potraživanja, a stečaj je došao tek naknadno. Tada su svi radnici praktično otpušteni, i pri tome niko nije mogao da naplati otpremninu koja se u “Zorki” kretala prosečno 200 nemačkih maraca po godini staža.Tako je za Radisava Kedića, poslednjem predsedniku sindikalne organizacije sa 32 godine staža, Opštinski sud u Šapcu doneo presudu da mu se isplati oko 860.000 dinara, a bilo je radnika koji su potraživali i do tri miliona dinara. U tu se ne zavštava ovo zlosretno kolo bezakonja pod plaštom sudskih presuda, jer prilikom prodaje vredne imovine “Opreme” bio je zabranjen pristup predstavniku sindikata.
- Ponašali su se prema nama kao prema kriminalcima. Naša potraživanja kao da ništa ne vrede, a recimo samo od gumiranja cisterni za EPS ili ugradnjom veoma osetljivih hemijskih ventila mogli smo redovno da izmirujemo svoje obaveze. Od tada počinje naš put bez povratka, i do sada je više od polovine radnika koji su tužili firmu umrla. Ja sam otišao u penziju sa 15.000 dinara, a samo lekovi koštaju više od toga. Imao sam dva infartka, četiri bajpasa, ne znam ni sam koliko puta su mi popisali imovinu jer ne mogu da plaćam dažbine. Ali, najviše me boli bahatost vlasti. Kad su jednom pitali Vučića za ta zaostala primanja on je odbrusio: “Ne dam, i tačka! To je dug bivšeg režima!“. Međutim, u svakoj pravnoj državi dugovi bivšđe vlasti se izmiruju, kako to plaćaju inostrane dugove. Nije država njegova prćija, ja samo hoću svoje pare što sam zaradio. Njegov sin išao je na Svetsko prvenstvo u fudbalu, a moj sin to nije mogao da gleda ni na televiziju jer su nam isklučili struju zbog dugova. On obećava i daje silne pare Klintonu, za aerodrom u Trebinju, za neke ustanove u BiH, ZA izgradnju Nacionalnog stadiona… kao da su to njegove pare, a ne svih građana. A povrh toga ne isplaćuju se dugovi po sudskim presudama?! Kao bivši predsednik sindikata i predstavnik 80 radnika obraćao sam se neprekidno nadležnima, pre svega ministarstvima, i imam bar 24 koverta sa njihovim odgovorima gde nas prebacuju u stilu ping-pong loptice, kao da oni ne predstavljaju državu. Ne očekujem mnogo ni od Suda u Strazburu jer smo zagubljeni u tamnom vilajetu, i za nas pravda ne postoji. Obraćao sam se i nadležnima u Šapcu, pre svega da dobijemo barem neku socijalnu zaštitu, ali ni tu nismo primljeni, kaže razignirano Radosav Kedić.
Branimir Mladenović radio je 20 godina u “Opremi” na mestu VK bravura i još 12 godina u drugim kolektivima, i takođe je doživeo gorku sudbinu da nigde nije pristao, a ima takođe sudsku presudu na ime neisplaćenih zarada.
- Samo gumiranje cisterni koštalo je više od deset hiljada tadašnjih nemačkih maraka, a dešavalo se da to ode u privatne džepove. Imali smo i vrlo vrednu opremu, dizalice, aparate za varenje, merne instrumente… I sve je to otišlo mahom po vrlo niskim cenama. To nismo zaslužili jer smo mi podizali čitavu “Zorku”. A desilo se da sada ne mogu ni kod lekara, pre svih kod specijalista pulmologa, urologa. Za privatnu praksu nemam sredstava, a još dolaze silni računi na naplatu. Država se čak nije potrudila da se nekako ti dugovi prebiju, na primer kod javnih preduzeća. Ovako smo dužni i ružni svakome, a starost i bolest uzima maha, kaže Mladenović.
Iako postoji civiloizacijska obaveza da se sudske odluke izvršavaju, jer u suprptnom onda je u pitanju anarhija i despotija, dugovanja radnicima “Opreme” se ne isplaćuju. I to ne samo za njih, već i brojnih drugih preduzeća. A još grotesknije zvči da se ove presude donose „U ime naroda“. Doduše, to je ostatak nekadašnjeg režima, komunističko-socijalističkog, ali ni novi proklamovani pravac ka evropskim integracijama ništa ne obećava, barem za građane države Srbije.
D.Eraković
FOTO: Radosav Kedić i Branimir Mladanović