Velimir Kuzmanović
Ove, 2022. godina mi je prepoznatljiva po nekoliko upečatljivih uspomena. Najpre, nezaboravni osmesi mog unuka koji je za ovih godinu dana od bebe postao dečak. Osmeh iza koga se nazire prvi zub – sreća koja daje značaj sasvim običnom danu. Onda kratak boravak unuka sa roditeljima u Nemačkoj. Shvatili su da je život mnogo lepši i bezbrižniji tamo, a ne ovde. A moja tuga nema argumenata da bude savladana.
A 2023. godina nije godina velikih očekivanja. Nadam se samo porodičnoj sreći, da mi ne pobegne iz moja četiri zida jer će napolju mnogi hteti da mi je ukradu. Boje mog grada blede, nekada lepo polako postaje ofucano i prljavo. Sve je manje osmeha kod prijatelja. Učenici ne znaju da mi daju valjan argument zašto idu u školu. Ipak, unuk će da prohoda, počeće da priča, a onda ću na sve predhodno da zaboravim. I toliko želim da se ne pokajem što je onaj, koga najviše volim još uvek tu, a ne negde daleko, gde bi mu moglo biti bolje i bezbrižnije. Ne želim da slušam onaj hladni glas razglasa na aerodromu… A na sve pristajem. Samo da sačuva taj osmeh koji se zove sreća!
