Srđan Mitrašinović
Tekuću godinu pamtiću po početku rata u Ukrajini, koji je katastrofa kakvu ovi prostori pamte u ne tako davnoj prošlosti, bez želje da govorim o razlozima i krivcima, samo želim da se što pre završi i molim se za narod tamo da budu dobro i da ludilo sa svih strana stane. Najnovijoj krizi u našoj južnoj pokrajini gde su životi naših sunarodnika dovedeni u pitanja zbog dva čoveka koja očigledno lični rejting postavljaju iznad svega. Pamtiću i po kuknjavi kako je teško i pozivanju na dečicu koja su živote izgubila u agresiji na SRJ, onih koji su u to vreme bili vlast i dobijali stanove koji se mere u arima, a ne kvadratima. To je baš proizvelo u meni lično revolt i mučninu koja se ne zaboravlja. Pamtiću po maltretiranju oca petoro dece da dvadeset minuta radi test na narkotike i to zato što se bori da ostane svoj na svome, da proizvodi na svom zdravu hranu, a ne da je sumpornom kiselinom topi i trajno uništava, radi profita Rio Tinta. Miniranju Starice. Direktoru rudnika koji ciglom gađa novinare.
Izborima koji su trajali mesecima i nesposobnosti države da u Velikom Trnovcu organizuje da se sprovede izborni proces, što nas je dovelo do skoro godinu dana bez Vlade. Izdaji dela opozicije u Beogradu, što je dovelo do toga da numerički sastavljena većina, zapravo nije dobila najveći broj glasova i da su raznim „pogodbama“ Beograđani iznevereni. Pamtiću je i po suštinskom porazu SNS, oni više nemaju sami većinu i zavise od volje drugih, bez trgovine u Beogradu i ustupaka partnerima i dogovora sa prikrivenim satelitima ne bi sastavili Vladu.
Vrtoglavom rastu cena svih životnih namirnica. Redovima na pumpama, poput onih iz devedesetih. Posebno će mi u sećanju ostati prijatelj koji mi kaže da pavlaku koju kupuje deci, a koja je u aprilu koštala 47 dinara, više ne može da obezbedi deci, da tih 97 dinara koliko je koštala u trenutku kada mi to govori, za njegov porodični budžet je postalo veliki teret, te da ga je to definitivno prelomilo da sreću sa porodicom potraži u Kanadi. Taj gorki ukus od te životne priče, pratiće me dok sam živ. Nikome se i nigde ne ponovilo. Ne mogu da ne pamtim i novih osam milijardi uvećanja javnog duga. Nestašicu mleka u zemlji poljoprivrednika i proizvođačima koji ispred opštine i na sajmu prosipaju mleko, dok se uvozi isto.
Pamtiću da ove godine nije išlo vaterpolistima, da košarkaši nisu dočekani na balkonu, još jednom bledom nastupu fudbalera na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Ova godina odnela je i idola iz dečačkih dana, prerano je otišao veliki Siniša Mihajlović.
Kada je reč o našoj lokalnoj zajednici, sigurno će u sećanju ostati urezano da su nasilnici sa mosta u Šapcu i dalje na slobodi, a neki i na funkcijama, kao i organizatori i realizatori sramnih poternica. Čitava godina nije nadležnim bila dovoljna da reše slučajeve o kojima svi sve znaju, toliko je fotografija, snimaka, a bili su na licu mesta, ostalo ih je dovoljno i nakon sramnog povlačenja policije. Ona uniformisana je povučena, ali oni što čini mi se misle da su neupadljivi, a verujte nisu, e ti su ostali. Oni su opažali mirne građane, ali nisu videli ekipu koja je izletala iz škoda čije registarske oznake još ne znamo kome pripadaju, ali znamo da su neke od njih pratile gradonačelnika. Ne znaju ni ko je, gde radi, gde živi kompletni ludak koji je ultom krenuo da gazi narod. Ovu tragikomediju ne možete, a da ne pamtite.
Pamtiću ovu godinu i po tome da je gradsko rukovodstvo otvorilo ruiniran objekat i proglasilo ga rekonstruisanim i nazvalo mestom koje će sabirati mlade u selu.Takođe tu je bio i najskuplji asfalt u Evropi, oko 40 evra po kvadratu, putu u Desiću koji je tri metra širine samo na fakturi. Seoskim ambulantama koje u mnogim mestima ne rade, a i gde rade ne zna se kada. Nestanku čuvenih Zorka boja. Velikoj zagađenosti vazduha, bahatosti jedne kompanije i nesposobnosti države i grada da tome stanu na put. Pamtiću i po fondaciji kojoj je svrha da zaposleni imaju platu, dobru za naše prilike.
Naravno da je za pamćenje i predsednik skupštine koji ne zna koliko je 30% od ukupnog budžeta grada, te kaže da je toliko utrošeno na investicije. To je istina taman onoliko, koliko i da smo ekonomski tigar.
Za pamćenje je i to što se dogodilo u Turističkoj organizaciji grada Šapca, naime proces izbora direktora predstavlja pravu lakrdiju, obesmišljen je konkurs, a upravo je on trebao biti put ka depolitizaciji ove funkcije. Izabran je kandidat koji u znatno manjoj meri ispunjava uslove od drugog koji je konkurisao. Tu je i probijanje Zakonom o budžetskom sistemu propisanog roka za usvajanje budžeta grada za narednu godinu. To se koliko znam nikada, nije desilo ni jednoj lokalnoj samoupravi. Eto nam nove prvine!
Trenutno mi racio govori da je pred nama još kompleksnija i u mnogim segmentima teža godina od ove u kojoj smo još nekoliko dana. Strah me je da će cene nastaviti rast, što će dodatno ljudima opteretiti već preopterećene porodične budžete i otežati svakodnevno funkcionisanje. Biće sve teže braniti kurs, predugo se vodi loša politika u tom segmentu, to veštačko stanje koštaće nas sve više i vodiće dodatnom rastu javnog duga. Selo čeka još skuplja setva od ovogodišnje, koja je bila podsetiću vas najskuplja do sada. Videćemo šta nas čeka i sa spornim predlogom Zakona o policiji. Ne očekujem ni neke velike promene na lokalu, samo malo preskupe kozmetike. Planirani budžet grada za 2023. godinu pokazuje mi da neće biti nekih velikih investicija koje će suštinski doprineti napretku grada. Javna preduzeća opet će „pojesti“ subvencije, one neće otići u privredu i poljoprivredu, već u krpljenje loših rezultata rada. Novac će čuvati na računu kako bi mogli da proizvedu „eksploziju“ radova, mesec-dva pre izbora. Ono što je moguće, jeste da pomenutih bude na jesen, to bi siguran sam donelo neki benefit, istina ne planski, više kao rezultat trgovine, bio bi to po negde: asfalt, šljunčenje puta, možda neki bunar, negde rasvetu…
Kako spadam u grupu nepopravljivih optimista, verujem da sve ovo može i mora drugačije, puno bolje. To će se dogoditi kada mi budemo bolji, kada budemo pravili bolje izbore. Veru u sebe, prijatelje i snagu svog naroda ne smemo gubiti, neka nam to sačuva nadu u dolazak bolje godine i boljih godina, onih koje će prvo zaustaviti odlaske, a potom i krenuti da masovno vraćaju sve one koji nam toliko nedostaju. Da se više ne gledamo preko zumova, vibera, skajpova…, u to treba verovati, za to se treba hrabro i naporno boriti, konkretnim radom osnovano hraniti nadu da ima šanse da sve krene ka sigurnijoj i izvesnijoj budućnosti i ovde na brdovitom Balkanu . Svim sugrađanima iznad svega želim dobro zdravlje, više blagih reči, tolerancije, međusobnog razumevanje, puno sreće i uspeha u Novoj godini!