„Kad pišeš u prozi kažeš šta misliš. Kad pišeš u stihu kažeš što moraš“. (O. V. Holms)
Vreme rastuće planetarne depresije, razdoblje klimatskih poremećaja, nesnosne vreline i zagađenja okoline, period kolektivnih i individualnih bolesti, ratova, nasilja, političkih lakrdija, imitiranja parlamentarne demokratije i vladavine prava. Beda i čamotinja, ne samo ubogiih, nego i onih koji su umislili da su bogati s previše materijalnih dobara. Individualno biva potisnuto od kolektivnog, osobito nacionalnog. Nacionalno od onog političkog. A političko sve više biva „odgurnuto“ od tehničkog, digitalnog naboja u službi novca i oligarhijskog bezumlja. Mogu li se u internetskoj eri makar povremeno odložiti telefoni i tableti, a gledanje televizije smanjiti na neophodno? Ta opijumska reč – informacija, što kraća, poželjnija što je lakše svarljivija, u slici ako je ikako moguće!
S druge strane, svakovrsna, naročito partnerska ljubav i vera zadobijaju interesnu suštinu gubeći autentičnost, prâvu prirodu. Ujedno, cveta sujetna ljubomora bez pokrića. Dok se pravo i moral se sve više i brže, umesto na društvenom planu, besplodno zadržavaju u glavama osetno malobrojnih. I tako sve/t/ napreduje u ćorsokak. U vidokrugu Jevremove bolesti i odmakle starosti.
„Uostalom, više i ne pišem. Preoblikujem. Preuređujem…. Trzam u svom jeziku“ (Majlis Besri, Treće doba – romaneskno-dokumentarna pripovest o poslednjim nedeljama književnika Semjuela Beketa u jednom stračkom domu u Parizu). Ipak, Jevrem nije još baš dotle dospeo. U spisu Solvitur scribendo – pisanje rešava (Mihajlo Pantić, 2019), autor, pored ostalog, analizira pisanje iz „neimenljivih razloga (iz lakih zabluda)“, ono iz nezadovoljstva i pisanje iz nemira. „Da bi se pisalo treba živeti od iluzija“. (D. Kiš)
Ne, Jevrem nije bio profesionalni spisatelj, a kamoli umetnik. Želja za „pisanim javljanjem“ tj. iskazivanje svojih misli, stavova i osećanja – papirnim ili elektronskim putem – odražava htenje za „neživim“ komuniciranjem, na daljinu: ja pišem, ti čitaš ili obrnuto – ili se oba subjekta međusobno čitaju ili dopisuju u nekoj javnoj, dijaloškoj, pa i književnoj formi. Za Jevrema pisanje je sloboda, tada se on oseća sasvim svoj, pa i poseban, bar malo odmaknut od matice i matrica. I tû ga bilo kakvi tržišni mehanizmi nimalo ne dotiču. Izgubio je strpljenje, razumevanje, pa i empatiju za ljude generalno. Osim za nekolicinu odabranih. Efemerne, kičaste teme ignoriše, dnevnopolitičke prezire, a za filozofske, etičke i estetičke sadržaje gotovo da i ne nalazi zanimljive, njemu odgovarajaće, ravnopravne sabesednike. Ne računajući knjige, njihove tvorce. A na društvenoj sceni dominiraju foliranstvo, izveštačenost, skandali, kameleonstvo, bofl i koještarije nedostojne čoveka, rasprostranjeno nazovi medicinsko „ulepšavanje“ puste ljudske forme, čak i krupnije surogatske transformacije, (samo)reklamerstvo („objave“) i – dvostruki život. Jevrem nije smatrao da je i sâm podlegao dvema potonjim pojavama: njegovo pisanje je bilo samo izmeštanje „dela čistog sebe“ tamo gde će ostati – računao je – duže, unekoliko trajnije, postojanije. Da se barem u parčićima obezbedi, sačuva. Nije vodio ni „duplo životno knjigovodstvo“, bar ne na bilo čiju štetu. Dok je njegovo srce znalo kako mu je, a onaj njegov projektovani imidž prema spolja, pa tako i pisanje, bio je isključivo vapaj njegove ponešto zaostale, s naporom zadržane, „utopljene duše“. (V. P. Dis) Pokušaj da se makar privremeno na ovoj neprekidnoj, surovoj stvarnosnoj vetrometini bez emocija i obzira, održi u sedlu. Zar to ne rade i mnogi drugi, uglavnom krijući – na ovaj ili onaj način mentalno ugroženi, uplašeni i dezorijentisani – samo u različitim oblicima i sa promenljivim uspehom?
U ogledima O književnosti Umberto Eko promišla slojevitost pisanja kao umetnosti „u tri dimenzije“ – na hartiji, u prostoru i u vremenu (recimo, redosled životnih scena u Šekspirovim dramama razlikuje se od njihovog linearnog redosleda). Uzgred stiže me i asocijacija na fim Tajni prozor (film iz 2004, glavne uloge Džoni Dep i Džon Torturo, režija David Koepp): neprekidno uznemiravanje čuvenog pisca od strane tajanstvenog neznanca koji ga sumnjiči da je plagijator njegovog dela. Doista, ne retko, kad bilo šta stvaramo, nismo svesni koje smo motive preuzeli, koji su, opet, izvorno naši – a koji su hibridi (veli maestro Eko, ne braneći nimalo one namerne, beskrupulozne intelektualne kradljivce).
Zapravo, izgleda verovatno da, čak ni metaforično, ne čekamo mi Beketovog Godoa, već obrnuto – Godo čeka nas! Ali gde (je)? E, to je zagonetka, to ne znamo, to nas beskrajno muči, opseda, proganja. U Jevremovom umu sve je oštrije razdvajanje unutrašnjeg, postepeno gasećeg, od onog spoljno nadirućeg. Tako da on nastoji da neumorno piše, pa šta god od toga ispadne. Ipak kao da je – u tom procesu – rezultat ono zdravije, bolje što iz njega izađe „napolje“, nego ono što, nakon pisanja, u njemu ostaje; sve manje i lošije.
U nekim kasnim godinama kod većine predovlađuju površnost, sporost, uzmicanje i izmicanje, posrtanje. I u šahu, Jevrem je solidno poznavao otvaranja, teoriju. U središnjici se koliko-toliko snalazio, s promenljivim srećom. Završnice ni u mladosti nije voleo, nije umeo da ih igra. Kada se broj figura proredi, a tabla se dobrano isprazni. Tako je i u životu. Pratila ga je sve više anksioznost. Egoizam, zatvorenost u sebe. Neraspoloženje, melanholija, teskoba.
Pisao je do skora Jevrem raznorodna štiva: stručne i naučne članke, udžbenike, komentare zakona, monografije, studije, ali i prikaze knjiga, beleške sa savetovanja, neobjavljene romane, eseje, priče, „crtice“, pa i stihove, ali i svečane i komemorativne govore, nekrologe, ode umetnicima (nikako političarima), novinske kolumne, politički angažovane tekstove, afo(k)rizme. Vremenom, sveo je sopstveni rad uglavnom na ono što je uobražavao da je blagotvorni koktel trunčica filozofije i književnosti esejističkog žanra. Tako nešto ga je, i dok je smišljao šta da stavi na papir (ili da „ukuca“ na računarski ekran), i tokom pisanja, a i ako/kada bi bilo javno obelodanjeno ono što bi „naškrabao“ – samo privremeno smirivao, tešilo. „Ne glačam ja rečenicu nego misao“. (Ž. Žuber)
Ne, Jevrem nije pisao da bi pobegao – ni od sebe, ni od nečeg neodređenog – niti da bi se rasteretio, niti da bi našao davno zaturenu, odnosno ishlapelu nirvanu. Pisao je da bi slagao, da bi zbunio, zamajao, zavarao spoljni svet. Da bi se od njega odbranio. Da javno mnjenje misli da je drugačiji, da stekne što povoljniju sliku o njemu. Hipotetički. Pisao je jer je za mnoge pragmatične stvari, odnosno poduhvate postao inertan, lenj, nesposoban, odnosno nedorastao. Nepovratno. Pisao je iz još jednog razloga: da pokaže i dokaže i sebi i drugima da je i dalje živ i koliko-toliko aktivan. Bezmalo kao nekada, vajkao se. Biće da je pisanje u suštini ipak borba protiv usamljenosti, neprilagođenosti, nepravdi i nesigurnosti. „Pisati znači često živeti u pustinji“ (I. Andrić). „Pisac je u suštini čovek koji se ne može pomiriti sa samoćom. Svako od nas je jedna pustinja“ (F. Morijak). A pisanje je svojevrsna zamena za većinski licemerno druženje u savremenom dobu. Šta bilo da bilo, „trebalo bi napisati cele knjige da bismo objasnili razloge koji teraju neko biće da piše“. (A. Boske)
Možda je uputnije – u svakom slučaju manje razočaravajuće – prijateljovati sa sopstvenim (i tuđim) imaginarnim književnim junacima, izgleda da je neuporedivo romantičije biti zaljubljen u likove koje si sâm oblikovao, „oživotvorio“ – ili koje ti je neko drugi kao na tacni servirao. Jer, tako opredmećeni snovi duže lelujaju u varljivoj sreći, čarobniji su. A možemo im se i više puta vraćati bez nepovoljnih posledica.
Stoga je Jevrem odlučio – u svojim odronjavajućim poznim godinama – da se posveti dvema svojim starim strastima. (Da je znatno mlađi znao bi šta bi!) Počeo je da primenjuje dva leka: čitanje i pisanje (ne i vlastitih memoara!). I tako će čuniti sve dok bude mogao.
Nasuprot, onima s obiljem godina pred sobom – uz volju, energiju i množinu istomislećih a svesnih – na raspolaganju su daleko delotvorniji metodi suprostavljanja nesnošljivom svekolikom okruženju, onom političkom osobito. A za staloženo pisanje imaće docnije – kada se društveni milje primereno pročisti i oplemeni – podosta materijala, prilike i vremena.
„Čovek se ne prihvata pisanja sem kad ima da ispuni neku osvetu nad životom“. (Ž. Žuber)
Zoran R. Tomić