Pet života Luci Hinman

SUSRETANJA

U imenu Luci Hinman niko ne bi prepoznao Šapčanku Ljubinku Kuršinović. Ne bi to uspeli ni njeni ispisnici. Reč je o sasvim neobičnoj ženi koja je i u 87. svojoj vitalna, lako pokretna, duhovita i puna enegrije, ideja i životne radosti. U novembru 1935. godine rođena je u šabačkim Šipurskim livadama, gde su se tada gajile guske i krave i pravio domaći sir. Bila je peto dete drvostrugara Đorđe Kuršinovića, koji je zanat izučio u Budumpešti, i Hrvatice iz Vojvodine Adele Uldrijan. Njena majka bila je čuvena šnajderka, sa bečkim znanjem krojenja i šivenja.

Ljubinka je odrasla u bogatoj i neobičnoj porodici: njen deda je dva puta odlazio na rad u Ameriku, a otac je sedam godina proveo u Sibiru. Zapamtila je rat i eksploziju mine, koju je njen brat 1941. doneo u očevu radnju, od koje je ona zanemela a otac ostao bez tri prsta i sa oštećenim vidom i sluhom. Zapamtila je i Kaznenu ekspediciju, u kojoj je kuća Kuršinovića izgorela pa je kompletna porodica mesec dana bila u izbeglištvu u Gradojeviću a potom kod komšija u Šapcu.

Posle fašizma, kaže, iskusila je komunizam, socijalizam, kapitalizam i globalizam, a kroz sve te sisteme i probleme vodila je očeva misao: „Važno je da imaš život“. A ako bi se merilo doživljeno, Luci je sasvim sigurno proživela pet života. Bila je balerina, učiteljica baleta, radnica i bankarska službenica, gospođa koju – iz različitih razloga – nisu voleli ni muškarci ni žene. Ima sina i ćerku, a tri puta se udavala. Svoju bogatu životnu priču pretočila je u više od 600 strana memoarskih zapisa, koje je objavila pod naslovom „Moj život, a kakav je tvoj“.

Iz rodnog grada Ljubinka se 1946. godine sa porodicom preselila u Beograd, dva meseca nakon što je postala šabačka gimnazijalka. Gimnazijsko školovanje završila je u Petoj mešovitoj gimnaziji na Dedinju i upisala studije nemačkog jezika. Volela je ples pa je uporedo u Srednjoj baletskoj školi učila klasičan balet, u klasi bečkog đaka Smiljane Mandukić. Igrala je i moderan balet, a kada se grupa njene nastavnice priključila „Abraševiću“ odlazila je na turneje u Dubrovnik, Skoplje, Zagreb, Ljubljanu, i tokom leta „tezgarila“ na moru. Kada je, kaže, u sezoni 1957/58. ocu predala tromesečnu zaradu on se začudio jer je toliko godišnje zarađivao.

Zadovoljna penzionerka

O sebi kao penzionerki, Luci Hinman kaže:

– Ja sam specifična, i žena i penzionerka, jer radim i u 87. godini. Nemam srpsku prnziju, jer nisam htela ni dinar da uzmem od siromašne Srbije. Ja sam jedan od onih ljudi koji su uvek zadovoljni. Svojim primanjima sam zadovoljna, iako mi je kanadska penzija umanjena kada sam prešla u Ameriku. Iako nisam bogata, novac za mene nema nikakvu vrednost. Trošim ono čime raspolažem, što je bila životna mudrost i moga oca. Pet godina sam radila za najbogatiju ženu na svetu, a ja sam samo preživljavala. I tada sam bila zadovoljna i nikome se nisam žalila. Danas mi je teško što ni ovde ni u Americi nema srednje klase i što živimo u svetskom cirkusu. U Njujorku, recimo, čim izađete iz stana nailazite na beskućnike.

Tokom studija, Ljubinka je deci na Senjaku držala časove baleta i kurs nemačkog jezika. A kada 1962. nije dobila pasoš da bi otišla na turneju u Nemačku, prihvatila je sestrin poziv i uputila se u Kanadu. U Torontu je, neplanirano, ostala punih 14 godina i zauvek postala – Lucy. Za život je zarađivala radeći u perionici, a porom u nekoj fabrici. Nije prihvatila sestrinu nameru da je uda, iako je živela sa rečnikom u džepu i u stalnom strahu od deportacije. Engleski jezik nije znala, ali se zahvaljujući znanju matematike ubrzo zaposlila u jednom osiguravajućem zavodu i zauvek oslobodila teškog fizičkog rada i ustajanja pre zore. Već 1967. otvorila je svoju baletsku školu. Dve godine kasnije, razvela se od muža – nasilnika i sa dvoje male dece pobegla u Ameriku. Iz Los Anđelesa, međutim, nakon kratkog vremena vratila se u Toronto. Bivši muž ni tada je nije ostavio na miru, tri puta je pokušao da je ubije, pa je 1976. zauvek prešla u SAD.

Luci je i u Americi hrabro hodala poljima sopstvene egzistencije. Živela je i u San Dijegu, a u Njujork je prešla 1980. godine. Tamo i danas ima stan, a nakon napada na Kule bliznakinje od stresa se razbolela. Po drugi put se udala 1990. ali je opet izabrala problematičnog čoveka. Sa trećim mužem Normanom Hinmanom, hemijskim inženjerom i inovatorom koji ima 13 patenata, venčala se 2013. godine. Udala se za devet godina mlađeg i sa njim, na njegovo insistiranje, došla u Šabac. Zajedno su postali Šapčani.

U rodni grad Ljubinka se vratila u potrazi za mirom i izlečenjem, ali i zbog namere da štampa memoare i ostavi ih deci i unucima. Stan u Šapcu ukrasila je svojim crtežima, slikama i knjigama. Ljubav prema pisanoj reči otkrila je 2000. godine, nakon što se u svetu boja već iskazala. U međuvremenu je prestala da slika, ali je objavila desetak knjiga. Kao Luci Jazvo, neke od tih naslova, opremula je svojim crtežima. Napisala je: zbirku pesama „Kako da mislim“ (Ruma 2003), „Nije lako biti dobar“ (Ruma 2007), „Epopeja psa Hesa“ (Ruma 2009), „Mačak Pera iz Njujorka“ (Ruma 2009) i „Kako sam ja u XXI veku! A kako si ti? (Šabac 2007). Sa trećim suprugom koautor je sedam knjižica u duginim bojama, u kojima su sabrali svoje i tuđe misli. Kao Luci Hinman objavila je memoare „Moj život, a kakav je tvoj“ (Šabac 2013) i „XXI vek, priče i pesme o našem vremenu“ (Šabac 2014).

Penzionerske dane, prkoseći godinama, Luci i Norman Hinman provode baveći se svako svojom pasijom: on patentima, a ona – pisanjem. Neobičnom američko-srpskom bračnom paru nedavno su radost priredili dragi gosti, Lucina deca i unuci.

Živana Vojinović

Naslovna fotografija: Luci i Norman Hinman

Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.