Promocija knjige Siniše Mozetića 4. decembra u Biblioteci šabačkoj
Nakon dve knjige, jedne u vezi sa strukom (Može li jedno pitanje, profesore?) i druge posvećene hobiju (Naučite sudoku), profesor matematike u Šabačkoj gimnaziji Siniša Mozetić napisao je i zbirku pod nazivom „U potrazi za pesmom“. Promocija je zakazana za sredu, 4. decembar, u 19 sati u Dvorani „Vinaver“ Biblioteke šabačke, koja je i izdavač. Upriličiće je mladi glumci Olivera Guconić, Dušan Simić, Vanja Pavlović i Marko Ribić, koji će čitati pesme i imati svojevrstan scenski nastup.
Uzvišenost običnog trenutka dočarana jednostavnim rečima
Najveći deo pesama napisan je u poslednjih godinu dana, a ukupno ih je 150. Kako kaže, pesma za njega simbolizuje najlepši i najbolji način opisa nečeg lepog, neobičnog i uzvišenog, sakrivenog u običnom i svakodnevnom trenutku. Potraga za pesmom je potraga za tim što ta reč simbolizuje, a traži je u svakodnevici, običnim ljudima, tišini, ljubavi, pogledu… Pokušava da uzvišenost običnog trenutka opiše što jednostavnijim rečima, prepoznatljivim i svima razumljiviim, bez patetike i filozofije.
Sin i ja poeziju vidimo drugačije
Iako i sin Marko piše pesme, Mozetić kaže da je njihovo viđenje poezije drugačije.
-Sin je u potpuno drugom filmu, jer imamo različito viđenje poezije. Ja tražim lepotu u nekim opštim stvarima, a on ne voli opšte teme. Njegov pristup poeziji je suštinski drugačiji. Mislim da njemu treba ta moja zbirka i da meni treba njegova. Budući da ja završavam karijeru, meni možda i ne, ali on, ako će biti pesnik, treba da pročita moju zbirku, zato što u njoj postoje neke stvari koje on treba da vidi, kako njegov otac gleda na svet. Smatram da je lepota života u nekim trenucima koje mi ne vidimo, a vidimo u tim istim trenucima ono što nije lepo. Sve što se dešava u sebi ima nešto lepo i to je pesma i ono drugo što nije lepo i što mi vidimo. Za mene je veoma bitno da on dobije informaciju da su pesme svuda oko nas, a ne samo u tim nekim posebnim trenucima koje on smatra pesničkim. Jedan naš prijatelj koji je čitao i moje i njegove pesme, rekao je da mu se više sviđaju Markove, što je meni kao ocu bilo drago.
-Mislim da je za pesmu potrebno voleti ljude i biti iskren, ali postoji još jedan istorijat te priče. Koleginici sam za rođendan poklonio jednu zbirku, u kojoj je bilo pesama koliko njenih godina, dvadesetak. Neke pesme iz te knjige sam zapisao u svojoj knjizi „Može li jedno pitanje, profesore?“ umesto biografije. Kada su ljudi to pročitali, zamolili su me da napišem i zbirku pesama, što sam i učinio. Na promociji će biti pročitano nekoliko pesama koje su naknadno napisane. Inače, sam početak tog mog pisanja dogodio se jedno veče na trgu. Jedna nepoznata devojka mi je prišla i rekla: „Napiši mi jednu pesmu“. Tad sam imao dvadeset i neku godinu, pitao sam je odakle joj ta ideja, a ona je rekla: „Ja vidim da si ti pesnik“. Napisao sam tu pesmu, doneo joj i u njenom oku je bio osmeh i suza radosnica, od sreće i zadovoljstva. Više je nikada nisam video, a ostala je pesma „Otkazaću svima“ i ona se nalazi u ovoj zbirci. Tu je i „Začarani krug“, kako se zvala zbirka, poklon za rođendan- kaže Mozetić za „Podrinske“ i dodaje da je na poziv direktorke Biblioteke šabačke Jelene Podgorac Jovanović odlučio da napiše zbirku i da na papir stavi sve pesme koje su u njemu postojale.
-U nekom trenutku sam smatrao da pesme ne treba objavljivati, da ih treba prikazati samo prijateljima, a onda sam se upitao kome to ne mogu da dam na čitanje svoje tekstove, ili da li se plašim prevelike neveštosti i sebičnosti svojih zapažnja i razmišljanja. Nadam se da će moje pesme doneti čitaocima bar neki trenutak blage radosti i sreće, zadovoljstva sličnog onome kada sa nekim pijete čaj, ili se šetate obalom reke. I ništa više- podvlači Mozetić.
Inspiraciju nalazi svuda oko sebe, jer lepotu, veruje, možete naći u svemu. Pogled je jedna od najsnažnijih i najčešćih reči koje se pojavljuju u potrazi za pesmom.
-U njemu su radost, tuga, strepnja, čenja, neverica poziv, odbijanje… Ponekad otkriva i nesitinu u rečima koje vam neko izgovara, ili istinu, koja se u neizgovorenim rečima ne sluti. Otuda moja fascinacija pogledom i toliko stihova koji ga opisuju. Komunikacija pogledom, osmehom, pokretom ili dodirom, načinom oblačenja, uređenjem svoje sobe, izborom knjige koju držite u ruci ili slike pred kojom stojite u galeriji svaki drugi vid neverbalne komunikacije dopunjuje komunikaciju rečima. Potraga za pesmom promoviše neverbalnu komunikaciju i ukazuje na njenu lepotu- objašnjava on, naglašavajući da se u nekim tekstovima negira značaj razuma, nauke i ljudskih dostignuća, u korist jednog običnog pogleda ili osmeha.
Neočekivana forma slika pogled na život
To, naravno, nije odgovorna odluka, nego stvar trenutka u kome svako ima pravo da da prednost onome što mu više prija.
-Pokušao sam da pronađem i opišem ono što nam je zajedničko. Pesma u kojoj se neko prepoznao ili uspeo da zamisli to o čemu je u njoj reč, meni je omijena pesma u zbirci. Veoma je interesantno da su prvi čitaoci, njih dvadesetak, glasali za različite pesme, kao njima omiljene- ističe Mozetić.
Ljudi, smatra, imaju unapred uvreženo shvatanje šta je poezija, a on u svojoj potrazi sve to namerno ruši. Pravi neočekivane rime i prekida strofu na potpuno neočekivanom mestu.
-Forma je, rekao bih, neočekivana, za one koji su naučili da čitaju Rakića, Šantića, Dučića. U toj formi pokušavam da se oslobodim rime koja čoveka sputava dok piše. Moja ideja je da je rima dobra kao ritam, a ne kao obaveza da se poklope reči. U stvari, ta rima u sebi na neki način ima to ponovno pojavljivanje istog, a to nekako pravi neki ritam, kao da neko lupa u neki metronom, pa kada kaže istu reč, to je taj. Smatram da to zapravo ne treba da bude opterećujuće. Ljudi veruju da treba mnogo pročitati da bi čovek nešto napisao. Nisam tog mišljenja, naravno da je lepo kad čovek čita, ali ne da bi nešto „pokrao“ i napisao na tu temu. To ne znači da se nije pojavilo nešto što se nekom neće učiniti prepoznatljivim, ne verujem da sam u toj meri originalan. Nemam želju da u svom pisanju nekoga dostignem ili da neko prepozna nekog drugog. Ova zbirka govori o tome kako ja gledam na život- navodi Mozetić i dodaje da je sasvim slučajno naslovljena po jednoj pesmi, mada mu to nije bila isključiva namera.
-Želim da poručim da to što smatram pesmom tražim svuda i tako i pišem. Naslov je ono što se u samoj zbirci dešava, a to je potraga. Napisao sam da je to potraga za pesmom, ne zbirka pesama, jer neko može da kaže da to nije pesma, a ja mu odgovaram da nisam ni rekao da jeste- kaže autor.
Tu je i motiv neobične vage- na jednom tasu sve proklamovane vrednosti civilizacije i kvazi civilizacije, a na drugom čežnjiv pogled, čarobni uvojak, korak bosom nogom i jedva primetna šminka. U nekim pesmama spominje slike pred kojima je ostao neobjašnjivo dugo, a jedna od onih pred kojima, kako kaže, stoji celog života, je ona na kojoj Diogen na izvoru razbija krčag i pije vodu iz ruke. Pesma je svuda oko nas, samo je treba potražiti, zaključuje Mozetić.
Dragana Dimitrijević