Dragana Marković Matić boluje od reumatoidnog artritisa, što je vremenom dovelo do smanjene pokretljivosti. Znajući da joj je potrebna podrška kako bi mogla da obavlja svakodnevne aktivnosti, odlučila je da konkuriše za uslugu personalni asistent koju osobama sa invaliditetom nudi Centar za socijani rad u saradnji sa Udruženjem paraplegičara grada Šapca. U Jeleni Bulajić pronašla je osobu koja je više od asistenta, jer su se vremenom i sprijateljile.
-Radim kao stručni saradnik u Udruženju paraplegičara Mačvanskog okruga, pošto po tipu svoje bolesti ne mogu da budem član. Bolujem od reumatoidnog artritisa i bolest se s godinama pogoršavala, došlo je do potpune invalidnosti, ne mogu samostalno da funkcionišem, da se krećem, pokreti su s godinama sve ograničeniji. Međutim, videla sam konkurs koji je objavio Centar za socijalni rad u saradnji sa Udruženjem paraplegičara i Gradskom upravom. Prošle godine je u to bila uključena i organizacija iz Beograda i tada sam se takođe prijavila. Uslov je bio 100 posto telesno oštećenje i dodatna papirologija koju, naravno, posedujem. Poslala sam zahtev na konkurs, nakon toga se obavljao razgovor sa socijalnim radnikom i zatim su me obavestili da sam ostvarila pravo na personalnu asistenciju- priča Dragana Marković Matić.
-Sa njim sam imala odličnu saradnju, ali, pošto sam ja žensko i treba mi pomoć oko lične higijene, u kuhinji, a moj suprug radi noćne smene, pa mi je pomoć potrebna i ujutru prilikom ustajanja, došli smo do sporazumnog dogovora da meni zaista treba neka ženska osoba. Trebalo je da potražim nekog ko bi otišao na obuku u Beograd da bi dobio licencu. To nije mogao da bude krvni srodnik, prijatelj, nisam znala nikog drugog. Jelenu mi je preporučila poznanica i od septembra prošle godine traje naša saradnja. Zaista sam zadovoljna, mi smo se kroz taj rad upoznale, združile, štaviše, postale smo prijateljice. Život uz nju mi je 90 posto drugačiji, zapravo je lakši i izuzetno mi znači njena pomoć. Suprug zbog posla ne može sve da stigne, ali mi je zato uz Jelenu mnogo bolji kvalitet života u svim segmentima- napominje ona.
Dodaje da se dogovaraju oko radnog vremena, koje je fleksibilno i da se prilagođavaju jedna drugoj, budući da imaju odličnu komunikaciju. Jelena je saglasna sa njom i kaže da rad sa Draganom ne bi menjala za bilo šta drugo.
-Bila sam u tom trenutku bez posla i slučajno sam od drugarice čula da Dragani treba asistent, ali nisam bila još uvek obučena, nisam ništa znala, nikada ranije nisam imala dodir sa osobama sa invaliditetom. Otišla sam pre svega da je upoznam i na prvi pogled mi se dopala njena životna energija i pozitivnost. Zbog nje sam otišla na obuku i tako postala njen personalni asistent. Uglavnom sam radila u trgovini, osiguravajućim zavodima. Ovo je, opet, drugačije, „jedan na jedan“ i opuštenije je, zato što smo izgradile odnos koji funkcioniše, tako da to uopšte ne osećam kao opterećenje i klasičan posao. Iz mog ugla, nikada ne bih menjala rad sa njom za neku trgovinu ili nešto što sam radila do sada. Prijateljstvo se stvorilo, ljubav, jer smo pronašle mnogo zajedničkih tema o kojima svakodnevno razgovaramo. Ona je zaista uviđavna, ali ja, bez obzira na to, nastojim da joj budem uvek dostupna, kad god joj zatreba. Ne gledam striktno na radno vreme, budući da joj suprug radi i noćne smene, tu sam uvek ako joj je nešto potrebno- objašnjava Jelena Bulajić.
-Od septembra smo Jelena i ja ponovo u timu, ponovo je išla ta procedura konkrusa i, na svu sreću, družimo se u narednom periodu do sledećeg leta. Udruženje konstantno radi na tome da to postane kontinuirani posao, bez tih prekida, jer je to stalna potreba i da što više članova i ljudi na nivou grada kojima je potrebno dobije personalnog asistenta. Kvalitet života se vidno poboljšava. Uz personalnog asistenta vi ste doslovno samostalni, to znači ljudima koji imaju ograničenu pokretljivost „noge i ruke“. Jelena mi pomaže u svemu- oko obavljanja lične higijene, kuvanja, pospremanja stana. Tu je i socijalni aspekt, jer nam personalni asistent omogućava da više izlazimo i imamo aktivan društveni život- navodi Dragana.
Smatra da bi možda neki ljudi, zbog otežanog kretanja i funkcionisanja, zahtevali čak i dva personalna asistenta i to celodnevno, a ne osam sati.
-Srećna sam što sa Jelenom mogu da se dogovorim, da ona nekad dođe i ujutru i popodne. Od pre tri godine sam u invalidskoj penziji, ali sam stručni saradnik u Udruženju paraplegičara, budući da se sekretar Slaviša i ja poznajemo dugi niz godina, jer sam ranije radila u Udruženju osoba sa invaliditetom, u nevladinom i privatnom sektoru kao koordinator za ljudske resurse- ističe ona.
Dragana ukazuje i na to da bi trebalo da se razmisli o nekim specifičnim potrebama osoba sa invaliditetom prilikom selekcije odgovarajućih kandidata, ali i samim kandidatima. To bi potencijalnim zainteresovanima dalo jasniju sliku o tome da li su spremni za taj posao.
-Potrebno je savladati smeštanje osobe u kolica, premeštanje na krevet, prebacivanje, ulazak u auto, pomoć prilikom oblačenja, održavanja lične higijene… Neko ko nikad nije imao dodira sa osobama sa invaliditetom mora to da savlada tako da sebe ili tu osobu nehotično ne povredi. To zahteva posvećenost za koju neko ko ima porodicu i manjak vremena nije spreman. Istovremeno, plata bi trebalo da bude veća, kako bi ljudi mogli lakše da se odluče na taj korak, jer posao zahteva i fizičku snagu, ali iziskuje i posebnu vrstu empatije- zaključuje Dragana, a Jelena dodaje da najviše uči uz nju, te da i sama praksa, kao i u svakom dugom poslu, igra veliku ulogu.
Dragana Dimitrijević