Penzionerski triatlon Milana Kečića

SUSRETANJA

Elektroinženjera Milana Kečića svakog četvrtka Šapčani mogu da sretnu u Čitaonici Bibliteke šabačke, petkom na pijaci, a svakodnevno na Savi. U izdržljivosti on se takmiči sa samim sobom, pa ni u 77. ne odustaje od čitanja, plivanja, vožnje bicikla i trčanja. Vitalan je i pun energije, rano ustaje i od pasija ne odustaje. Na biciklističkim stazama je i u Šapcu i Beogradu. Ovoga avgusta, u dvorištu rodne kuće u Zanatlijskoj ulici, slobodno vreme troši uz prijatelje koje časti čašicom domaće rakije i izuzetno krupnim i slatkim smokvama.

Jedan je od retkih Šapčana, koji mogu da se pohvale da su svet ugledali u Dunjića kući i da su u roditeljski dom preneti – bukvalno – preko plota. Te ratne 1945. godine, naime, porodilište je zbog opasnosti od bombardovanja bilo izmešteno u dom čuvenog dr Mihaila Dunjića. Mati Milanova bila je prva posleratna telegrafistkinja u Šapcu. Stigla je iz Bosne, udala se za prvog komšiju svog stanodavca, i porodila u današnjoj Gradskoj kući. Dečak je rastao u igri sa Bulatovićima, Moskovljevićima i decom iz svoje i Vojvode Mišića ulice, a iz detinjstva pamti i vreme provedeno u majčinom rodnom kraju.

Milan Kečić je bio đak OŠ „Janko Veselinović“, a dva razreda Srednje tehničke završio je u Novom Sadu pa prešao u Tehničku školu „Nikola Tesla“ na Zelenom vencu u Beogradu. Kao svršeni srednjoškolac 1964. zaposlio se u Projektnoj organizaciji „Stil“ u Šapcu. Projektovao je električne instalacije za razne objekte, a prva na njegovom radnom spisku bila je rekonstrukcija spoljne rasvete u bašti „Zelenog venca“. Upisao se potom na Elektrotehnički fakultet u Splitu i postao student Zagrebačkog sveučilišta.

Uživa u duhovnom svetu

Milan Kečić, već 13 godina penzioner, o životu od penzije kaže:

– Starosni sam penzioner. Penzionisan sam kada sam napunio 65 godina. Iznosom penzije nisam prezadovoljan, ali moram da priznam da mi je to što primim sasvim dovoljno za život. Ja ne uživim u u duhovnim vrednostima. Novac me ne zanima, jer ne živim u materijalnom nego u duhovnom svetu. Putovanja su mi važnija od posedovanja bilo kakvog bogatstva.

Punih pet godina proveo je na moru, baveći se više biznisom i putovanjima nego učenjem. Život je bio skup, kaže, a mladićke želje išle su na štetu studija. Da bi ostvario prevelike snove 1968. položio je za turističkog vodiča i sa kompanjonom na nekom lidu otvorio kiosk. Pićem je snabdevao i divlje plaže sve do Omiša. Sandolinom je opskrbljivao i američke marince, kojih je na hiljade bilo na razaraču usidrenom u Jadranu, a u Dioklecijanovoj palači organizovao je zabave i plesne večeri za Amere i naše đačke ekskurzije. Tako je stekao veštine koje mu i danas pomažu.

Godinu dana proveo je potom u Italiji. Iz Milana je na kratko prešao u Švajcarsku, a diplomirao nije nikada. Zaustavila ga, kaže, atomska fizika. Zbog nje je napustio morska uzbuđenja i zauvek usidrio na kopnu. Zvanje elektroinženjera stekao je u Beogradu i odmah se zaposlio u šabačkom Zavodu za zaštitu na radu. Nakon pola godine prešao je u HI „Zorka“, da odradi stipendiju koju je kao student primao, a Zorkaš je ostao gotovo ceo radni vek. U Obojenoj metalurgiji radio je deceniju i po, a iz Energetike je 1999. prešao u „Izgradnju“. U privatni sektor otisnuo se 2004. a penzioner je od 4. novembra 2009. godine.

U penzonerakim danima Milan Kečić sebe naziva „staračkim triatloncem“ i od triatlona ne odustaje. Kombinovani sport, poreklom iz Kalifornije, koji je olimpijski od 2000. godine, za 77-godišnjeg Šapčanina je svakodnevno takmičenje u izdržljivosti i način da aktivno potroši svaki svoj dan. I u mladosti je bio sportista. Bavio se skokovima u vodu i maratonom, a u Novom Sadu je u džudou imao najviše uspeha ali ga zaustavio šarlah. Triatlon neguje od zrelih godina i sa vršnjacima triatloncima okuplja se na beogradskoj Adi, gde plivaju, trče i voze bicikle. Na taj način, tvrdi, održava kondiciju i – momačku težinu.

Neobični Šapčanin voli i duge šetnje, i sa planinarima rado pešači od Radovašnice do Krsta. Grebenom Cera, kaže, išao je mnogo puta i video Kosanin grad. Od prošle godine dosta vremena posvećuje sestri, jer ga „dotiču muke onih koji ostaju sami“. Postao je njen staratelj i prihvatio da brine i o roditeljskoj kući, u kojoj je ona živela do odlaska u privatni dom u Beogradu. U prestonici je posećuje svakog meseca i obavlja neophodne formalnosti.

Život Milana Kečića mnogo se izmenio 2014. godine, kada je postao udovac. I dalje, međutim, od svojih pasija ne odustaje. Rado i putuje, a kao familijaran čovek najviše je odlazio u Istru. Žali što je zbog korone „izgubio svoj turistički korak“, jer je po Grčkoj gotovo svakog leta krstario biciklom i sasvim upoznao Halkidiki. Putem Hristovog stradanja, od Vitlejema do Golgote, prošao je 2018. godine. Kao član šabačkog Društva prijatelja Hilandara posetio je mnoge manastire u inostranstvu i na teritoriji bivše SFRJ, i bar šest puta bio u srpskoj svetogorskoj lavri.

Osvajanje najvišeg vrha Svete gore, savladavanje visine od 2.030 metara, neostvarena je želja Šapčanina koji se sportskih aktivnosti ne odriče. Tvrdi da ima šansu da uskoro realizuje i taj san. A ovih dana se raduje dolasku ćerke Ljiljane, koja je redovni profesor na Katedri za ekonomiku i trgovinu na Šumarskom fakultetu u Beogradu, i unuka – Marije (2006) i Ivane (2010).

Živana Vojinović

Naslovna fotografija: Biciklom po Halkidikiju (2011)