Prosečna penzija u zemlji Srbiji u januaru mesecu tekuće godine iznosila je 30.978 dinara a u junu iste godine 30.974 dinara što je 4 (i slovima: četiri) dinara manje za šest meseci koliko nadležne institucije statistički računaju ove podatke. Ej, četiri dinara su penzioneri „ofalili“ za pola godine i to stvarno nije u redu, tih 4 dinara bi im mnogo značili na ovu skupoću. Kao što nije u redu da je takva i tolika prosečna penzija (plus-minus četiri) u iznosu koji korisniku garantuje da jedva drži glavu iznad vode. A šta tek reći za minimalnu penziju! Ona iznosi celih 15.000 dinara (dinar gore-dole) i predstavlja više nešto kao džeparac nego ozbiljnu naknadu za vreme koje je korisnik utrošio u toku svog radnog staža. Treba biti mađioničar i to velikog stila poput Koperfilda pa izgurati ceo mesec sa tim „sitnišem“. I to u ovoj apokaliptičnoj godini u kojoj je počeo neobjavljeni Treći svetski rat (invazija Rusije na Ukrajinu) kada inflacija divlja i u najozbiljnijim i ekonomski jakim evropskim državama (i u SAD-u), kada vlada nezapamćena suša koja ugrožava poljoprivredu do krajnjih granica već načetu problemima sa energentima, kada se požari šire širom planete poput virusa a zloglasni virus Kovid-19 stalno mutira i zaražava sve oko sebe… I pre svega nabrojanog bar trećina penzionera u Srbiji nije imala miran san ni pun frižider a o kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti nije moglo biti ni govora, tako da ovu godinu ko preživi – pričaće. Sva je sreća da živimo u „zlatnom dobu“ pa drage bake i deke, naročito oni baš baš siromašni kojima duva promaja kroz novčanik a bogami i između ušiju, mogu da preko ružičastih medija uživaju u zgodama i nezgodama svojih ljubimaca u rijaliti programima i tako hipnotisani progutaju lako i bez vode sve laži onih likova iz vlasti sa naglaskom na onog Jednog i da umesto večere, pošto su doručak i ručak već preskočili, konzumiraju šarene laže i prostakluk jer sa tog naprednjačkog izvora se mogu napiti u svako doba dana i noći. I vuk sit i ovce na broju i najniže penzije u Evropi i obećanja o povećanju istih dogodine kada ih inflacija prekrije kao snegovi, ruzmarin i šaš, samo strpljenja do sledećih izbora, predaja nije opcija, itd. I stvarno, kako prosečan a tek minimalan penzioner uspeva da spoji kraj sa koncem u ovim nenormalnim uslovima i neprestanom vređanju zdravog razuma od strane vladajućih: Srbija je lider u regionu i slično, ko je smislio ovakvu i slične besmislice trebalo bi ga bez pardona penzinisati sa penzijom od maksimum 15 tisuća dinara, da živi u Beogradu sa porodicom čiji su članovi većinom nezaposleni i decom koja koliko ovog septembra polaze u školu. Verovatno bi poželeo pravu robiju u nekoj ustanovi vrlo zatvorenog tipa ili na nekom „veselom“ otoku. Ali, hej, penzioneri i penzionerke ove divne zemlje – ne dajte se, glavu gore, biće bolje evo već sutra, dobro možda ne baš sutra ali prekosutra sigurno, OK možda ne prekosutra ali jednog lepog dana (možda i pre) biće bolje garant. Ili kako je to moja nana svojevremeno govorila čekajući poštara sa penzionim čekom: Biće gaće – ne znam kad će. A to je bilo u vreme nekadašnje države, danas nepopularne Jugoslavije, kada se i od porodične penzije koju je moja nana primala (udovica kraljevskog oficira) moglo dostojanstveno živeti. Socijalistička država koja je poštovala zasluge nosioca „albanske spomenice“ i Karađorđeve zvezde. Crveno-crna koalicija, SRS i SPS, je tokom 90-ih prošlog veka ispraznila penzione fondove i potrošila novce na ratove i lično bogaćenje a sada ista ekipa lopova malo evropski našminkana udeljuje penzionerima džeparac kao da su, božemeprosti, tinejdžeri umesto zasluženih i zarađenih penzija. Valjda im je to njihova borba dala.
