Srećem često svoje bivše đake, koji svedoče da me najviše pamte po onome što sam im rekao a nije matematika. Dok sam radio, dešavalo mi se da mi roditelji kažu kako njihova ćerka ili sin, po dolasku iz škole, prvo ispričaju šta su nematematičko čuli na mom času. Što im bude uvod u prijatno porodično druženje, toliko potebno nakon svih dnevnih obaveza i problema.
To je bila prva linija mog patriotizma, da svoje đake uvedem u život šire no što može sama matematika. Neki su me silno kritikovali zbog takvih nastupa, a neki opet hvalili. Ovi prvi nikada me nisu pokolebali.
Upitan šta je to patriotizam, ne koristeći akademske definicije, rekao bih da razlikujem nekoliko njegovih vidova.
Prvi, svakako najprisutniji, je navijački. Od dečačkih vremena, pa do danas, nemam snage da gledam kako neko naš ne pobeđuje. Gasio sam radio ili televizor, odlazio u drugu sobu i odatle pitao ukućane kako se završilo.
A onda sledi ono što sam zapisao na školskoj tabli i rekao đacima da obavezno prepišu u svoje matematičke sveske:
“Patriotizam nije tek prazna reč, samo navijačka zastava i kapa, nego učim i radim, kako bih radom i znanjem odbranio svoju zemlju od onih koji je ne vole“.
Ova komponenta patriotizma svakako je mnogo zahtevnija od prethodne, ali utoliko i vrednija.
Kada su me đaci pitali šta je to najvažnije što od njih očekujem na ekskurziji, rekao sam im kako očekujem da svojim ponašanjem brane svoje prezime, školu, Šabac i Srbiju. Uz napomenu da bi to trebalo da čine ne samo na ekskurziji, da patriotizam, po mom mišljenju, podrazumeva doprinos i odbranu svega što postoji i valja u zemlji u kojoj žive i dostojno ponašanje van njenih granica.
Možda deluje previše sladunjavo i romantično, ipak takvo shvatanje sam zastupao nepokolebljivo.
Rečeno đacima, ali mislim kako nije zgoreg da se i mi odrasli ponekad upitamo koliko je to što činimo saglasno sa navedenim kriterijumima. Naravno, ne jedinim.
