Nova generacija studentskog aktivizma:
Kada se u Srbiji 2024. godine pojavio novi studentski pokret, mnogi su očekivali još jednu epizodu u dobro poznatom scenariju: protesti, zahtevi za smenu vlasti, možda pokušaj opozicije da ih instrumentalizuje, a zatim postepeno gašenje pod pritiskom umora, represije ili kooptacije. Međutim, ovaj pokret nije ušao u taj kalup. Umesto klasičnih političkih parola, studenti su istupili sa zahtevima koji su pravno utemeljeni, institucionalno precizni i upućeni ne toliko pojedincima koliko sistemu u celini.
Ono što odmah upada u oči jeste odsustvo personalizacije borbe. Dok su protesti u Srbiji najčešće usmereni protiv jednog čoveka, jedne stranke ili jedne ideologije, ovaj pokret izbegava takvu dihotomiju. On ne traži smenu pojedinaca, već od institucija zahteva da rade svoj posao u okviru zakona. Ovo je značajna novina, jer se vlast u Srbiji (a i u regionu) uglavnom navikla na proteste kao na neku vrstu političkog duela – ko viče glasnije, ko okupi više ljudi, ko izdrži duže. Ali kako se nositi sa pokretom koji ne viče parole, koji ne traži smene ministara, već samo da sistem funkcioniše?
Još jedna specifičnost ovog pokreta je njegova nenasilna istrajnost. Umesto brzih i burnih demonstracija koje kulminiraju sukobima ili hapšenjima, studenti deluju metodično i dugoročno. Blokade, performansi, javne diskusije – sve su to metode koje ne izazivaju klasične mehanizme represije, već na duge staze troše sistem iznutra. Ovo nije revolucija u klasičnom smislu, već „erozija“ sistema, proces u kojem vlast gubi svoj monopol na legitimitet jer se pokazuje nesposobnom da odgovori na jasne i konkretne zahteve.
Možda najzanimljiviji aspekt ovog pokreta je njegova organizaciona struktura. On nema lidere, barem ne u klasičnom smislu. Dok je većina prethodnih pobuna imala jasne vođe koji su bili mete medijskih napada, represije ili „nuđenja dogovora“, ovaj pokret funkcioniše horizontalno. U odsustvu jedne centralne figure, vlast nema na koga da usmeri svoju strategiju – nema koga da „kupi“, nema koga da „zaplaši“, nema koga da „ukloni“.
Sa druge strane, ni opozicija ne prolazi bolje. Naviknuta da u protestima vidi priliku za političku korist, sada se suočava sa pokretom koji ne želi da bude deo stranačke borbe. Studenti odbijaju da se svrstaju na bilo koju stranu, što političkim akterima u velikoj meri onemogućava klasičnu retoriku „mi ili oni“.
Ono što ovaj pokret čini drugačijim nije samo metodologija, već i njegov etički okvir. Za razliku od uobičajenog političkog nadmudrivanja, ovde se insistira na pravdi, transparentnosti i institucionalnoj odgovornosti. Ovo nije borba za vlast, već borba za vrednosti. I upravo zbog toga, sistem ne zna kako da odgovori.
Ako istorija išta uči, onda je to da dugoročni pokreti, zasnovani na principima, imaju potencijal da ostave trajni trag. Ova generacija studenata pokazala je da politika nije samo pitanje izbora i partija, već pre svega pitanje odgovornosti. A u društvu koje je naviklo na kratkoročne ciljeve i spektakularne obračune, ovakav pristup zaista deluje kao nova paradigma.
Jovica Radović
