Humoreskica
I bi parada. Paradirali su tenkovi, vojska, oklopna vozila, autobusi sa dovezenim narodom po unapred dogovorenim kvotama… Samo je dolazak na paradu zabranjen studentima i građanima koji su želeli da zaista pozdrave svoju vojsku. Elem, sve smo i mi, seljaci gledali to na televiziji, pa smo se posle prenosa iskupili u kafani „Kod Ace pljačke“, da damo svoj komentar. Miloje se i ovog puta prvi javio za reč:
– Gospodo seljaci, videste li našu vojnu silu?! A tek one rafale!
– Videsmo Miloje, videsmo. Lepo je da imamo vojsku i naoružanje, ali… – poče Simeun.
– Šta, ali, ubaci se Miloje. Ovu zemlju mora neko da brani!
– Polako Miloje, polako. Naravno da treba, ali nas niko ne napada, a i sam znaš kojom silom smo okruženi. Džaba nam sva ona skalamerija, ako bi, ne daj bože došlo do nekih sukoba! – dobaci Sredoje.
– More, pustite sukobe i oružje. Nego, šta ćemo mi sa setvom. Država kupuje rafale, a mi zavisimo od neba, koje nam nije naklonjeno – reče Životije.
– A i plodne oranice su nam ugrožene. Naježim se kad vidim onog u belom što sedi pored našeg precednika na paradi. Sve se plašim da će naši unuci kopati i sejati za njega. Ne dolazi on ovde zato što voli precednika i našu zemlju… – reče Aksentije, a na njegove reči svi prisutni se ućutaše.
Ćutao je i deda Panta, jer vidi gde sve ovo vodi.
Rade Đergović
