Rijaliti Srbija
Istorijska činjenica je da su 12. aprila 1941. godine oružane trupe Trećeg Rajha, čitaj: nacisti, ušle u Beograd i okupirale ga kao i celu Srbiju i tadašnju državu Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, istorijska činjenica od pre nekoliko dana je da su naprednjačke horde, nacisti&fašisti radikalske provenijencije 12. aprila 2025. godine nahrupile i okupirale Beograd i zasrali ga verbalno a potom i bukvalno.
Taj primitivan svet koji nije znao ni gde je poš’o ni gde je doš’o, pristigao polupraznim autobusima iz celog regiona da prisustvuje mitingu u režiji Nenadležnog Nepomenika povodom osnivanja Pokreta za državu, narod i gubljenje vremena ili šta već i kako god se zvao taj vašar prostote, praznoslovlja i besmisla.
Jela je i pila za džabe ta rulja glupih i tupih, navodno ucenjenih i nateranih ali ta priča više ne prolazi – ili jesi ili nisi lav tj. čovek koji ima obraz i savest ili si gnjida. Istine radi treba reći da su čak i ta beslovesna bića pokušala tokom obraćanja Šefa mafije krvavih ruku da pobegnu sa mesta zločina, redari su ih u tome brutalnom silom sprečavali, mnogi su preskakali ogradu kojom su ih njihovi gospodari zatočili kao ovce u oboru, i na kraju se dobrano ispraznio prostor ispred bine gde je Govornik mleo svoje dobro poznate fraze o „obojenoj revoluciji“, o tome da ne da Srbiju (a već je dao i prodao skoro sve), besneo kao malo dete kojem su oduzeli omiljenu igračku jer je opasan i može da povredi i sebe i druge, infantilni psihopata – to samo u Srbiji može da bidne i taj i takav je na vlasti 13 predugih godina i namerava tu da ostane zauvek.
Najavio je još veću represiju prema svim svojim neistomišljenicima i protivnicima njegovog zločinačkog režima, kurčio se kao i milion puta pre bez ikakvog pokrića a video je (ako je lud nije slep) da ga niko ne sluša i da se njegovo roblje otima kontroli, da su jedva čekali da zbrišu sa te ogavne parade gde ih je doveo za par-nepar dinarskih ‘iljadarki, sendvič, pljeske i flaširanu vodu – sve besplatno (misleći da je i sve ostalo za džabe veliki broj naprednih mitingaša je kad su krenuli kući poneo i plastične stolice koje su bile poređane pored šatora postavljenih u centru grada iz nepoznatih razloga). Odneli bi oni i šatore ali to je ipak bio pretežak zadatak za „nemoćne rendžere“, bulumentu priprostih jadnika. Kad su se na mukte najeli i napili i israli u Tašmajdanskom parku (organizatori su postavili mobilne toalete u blizini ali nisu razdelili uputstva za upotrebu korisnicima a sa jednom ili manje moždanom vijugom je nemoguća misija skontati šta tu treba i kako da se radi), dakle kada je trodnevni vašar stigao do kraja i kada je i Baja Mali Knindža otpevao ono svoje (tercu mu je udarao niko drugi do „bosanski međed“ Mile Dodik) ljudi ili onaj puk, raja, bar malo nalik na ljudska bića koje su kao džakove krompira prevezli i istovarili u glavnom gradu razišli su se kud koji ostavljajući brda smeća za sobom i svog sve manje omiljenog Predsednika u suzama jer mu je još jedna prevara propala.
Na najvećem skupu u istoriji (u najavi) okupilo se između 40 i 50 tisuća duša po slobodnoj i vrlo optimističnoj proceni, znači nerealnoj, a režimski mediji, propagandni servisi zla, uzalud su galamili o stotinama hiljada, maltene milionima građana prisutnih pod cirkuskom šatrom na otvorenom u Bgd-u tih simboličnih datuma u aprilu.
Kao podsećanje: na svenarodnom skupu 15. marta u organizaciji studenata bilo je prisutno skoro deset puta više, i to treba posebno naglasiti, slobodnih građana i građanki. On (svi znamo ko) sada zna da mi znamo da hoće da pukne od muke i da otkako je sebe uhvatio u laži ne veruje više nikome. A takvog lažova majka više ne rađa. Pokušala je da ga malko oraspoloži ona nesretnica, neusmena Ana B. ali je izazvala salve smeha i podsmeh u javnosti svojim nesuvislim izjavama poput one: Ko se lača mati… sam u nju pada, na mom se klati, dopunite niz…
Trudila se, beda, da iako poznata po trajnom nedostatku inteligencije i obrazovanja doskoči opoziciji i studentima. Hrabrih, lepih i pametnih 80 studenata i studentkinja, momaka i devojaka na biciklima stižu u Strazbur nakon 1.300 pređenih kilometara i ta avantura „Tura do Strazbura“ je toliko veličanstveni podvig da je u potpunosti prekrio pomenutu paradu srama i blama koju, a to je najinteresantnije, svi nekako žele što pre da zaborave. Iz različitih razloga ali zbog istog osećaja promašenosti i praznine.
Jednom rečju, bio je to – fijasko. A, da, dobili smo ove nedelje novu – staru vladu i nikog nije ni najmanje briga za to. Pozorište lutaka. Pumpanje se nastavlja, na ulicama i kojekude sa nadom da će jedini „pravi“ vašar, onaj u Šapcu, biti održan na jesen u slobodnoj Srbiji.
Piše: Dragan Karalazić
