Postizborna groznica 25
„Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina a mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bili ko drugi da udari na srpske položaje“, govorio je naš sadašnji premijer pre 20-ak i kusur godina dok je u Bosni i Hercegovini besneo rat a u Srbiji cvetao mir. Tada je postao đavolov šegrt-pripravnik. Prethodno završivši ubrzani kurs kod Luciferovog bratanca Šešelja. Nešto kasnije, vragolast i ambiciozan po prirodi, postao je ministar informisanja u vladi SPS-a i SRS-a i ostao upamćen po zakonu kojim su, kao na lomači Inkvizicije, spaljeni gotovo svi opozicioni mediji. Dok su kolone sa hiljadama Srba koji su bežali sa Kosova pod najezdom Albanaca potpomognutih NATO-om pristizale u centralnu Srbiju, naš se junak useljavao u stan u Beogradu veličine fudbalskog igrališta, dobijen za sitnu lovu od države. Zna đavo šta radi. Nije se zaustavio ni kada su njegovi pukli na izborima pa je prvom zgodnom prilikom dospeo u žižu javnosti tako što je „preimenovao“ bulevar Zorana Đinđića u bulevar Ratka Mladića. Plakao je kao malo dete kada je čitao pisma svog mentora Šešelja iz Haga na skupovima radikala i proklinjao EU i Ameriku jer su nas bombardovali i otimaju nam „srce Srbije“ – Kosovo. Kažu da je najveća đavolova podvala što je ubedio ljude da ne postoji! E, pa tako je i naš sadašnji premijer pre četiri godine uspeo da ubedi većinu u Srbiji da je pravi patriota, nacionalista sa pedigreom itd. a međunarodnu, nekada prokaženu, zajednicu da je evrofil i veliki obožavalac američkog fudbala i bejzbola pride. I to traje. Prodajući im muda za bubrega na sve strane njegova popularnost raste i ako ovako nastavi samo je nebo granica, možda. Ali… jebeno ali, đavo je ovih dana došao po svoje. „Učinio sam ti, postao si car, bog, šta već, kako si od mene i tražio a sad je vreme da vratiš dug. Daj Kosovo!“, izdera se Rogonja na našeg jadnog premijera. „Jesam li ti sve dogovorio u Briselu? Jesam. Kosovu pripada sva imovina na pripadajućoj teritoriji a Srbija otvara poglavlja evropskih integracija i ti ostaješ premijer do kraja sveta. I šta tu nije jasno?“. Naš premijer samo trepće, narod bi rekao „k’o svraka na jugovinu“. Onda mu se, ničim izazvana, pred očima pojavi slika njega i Klintona na nekakvoj debati u Americi gde on kleči, kaje se, plače Klintonu na ramenu a ovaj ga očinski teši. Baš đavolski dobra scena. „Au, jebo te“, promuca u sebi „prodao sam dušu đavolu a da nisam ni osetio. A možda sam sve samo sanjao i kada se probudim ničega od svega ovoga neće biti. Osim da ja budem premijer, najveći patriota i Srbin, mesija koji će spasti srpski rod od propasti“. „Za to je zadužen Bog“, reče đavo koji je pročitao misli premijera. „A ti, blago meni, obavi posao zbog koga smo te i postavili tu gde jesi. Ne misliš valjda da je to zbog toga što si lep i pametan i obučen kao meksički trgovac konjima. I da te Merkelova voli zato što joj je iznenada proradio majčinski instikt a da su prevaranti iz MMF-a tvoji drugari sa basketa. To su moji ortaci iz pakla, bre! To je i pošteno – Albancima Kosovo, mnogo su propatili – zaslužili su, meni tvoja duša, crna je baš kako ja najviše volim a ti, brate, budi premijer, predsednik, firer, šta god, kada ovaj tvoj narod nema boljeg od tebe – ko im je kriv. I svi sretni i zadovoljni“. Aleksandar Aca Vučić, premijer ovdašnji, duboko uzdahnu dok mu je kroz glavu kao pesmica odzvanjala narodna mudra poslovica: „Ko sa đavolom tikve sadi…“. Trala-lala-la.
Piše Dragan Karalazić
