Referendum koji to nije bio
Referendum, barem do sada, pokazatelj je većinskog stava više od polovine punoletnih građana, ali nakon promene Zakona to je preinačeno da važne odluke donosi većina onih koji su izašli na referendum. Na nedeljni referendum o amandmanima Ustava o izboru sudija i tužilaca izašlo je 30 odsto birača, što je veliki šamar režimu i Aleksandru Vučiću lično. Nije pomogla ni agitacija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a preko njih se informiše 60 odsto građana. Uz to, protiv promene Ustava bilo je 40 odsto izašlih na birališta, a u najvećim gradovima Beogradu, Novom Sadu, Nišu, kao i Pančevu, Užicu, Čačku, građani su rekli „ne“, što je veliki podstrek opoziciji pred izbore. SNS mašinerija, mafijaško-vojnički ustrojena, radila je svoj posao, ali očigledno nedovoljno. Nije se moglo sakriti: kolaps najvažnijeg, elektronergetskog, sistema; inflacija od 7,9 odsto s tim što su životne namirnice poskupele 20 odsto; svađe u stranci; neuspešnost borbe protiv pandemije; protežiranje Rio Tinta; čudne sudske odluke o puštanju Darka Šarića i ponavljanje procesa protiv palikuća u Grockoj, a tek se očekuju procesi za Jovanjicu, Belivukovu bandu, Krušik…Iako je znatan deo birača potplaćen, penzioneri sa 20.000 dinara i, najnovije, omladina sa po sto evra, to nije pomoglo da odziv birača za Vučića na referendumu bude veći. Upravo je to prava mera stvari i odnosa u Srbiji gde predsednik kršeći Ustav, donosi najvažnije odluke u unutrašnjoj i spoljnjoj politici što je obaveza Vlade Srbije, i pride još itekako utiče na pravosuđe, pogotovo kad je reč o Tužilaštvu. Privatizujući ne samo najveće privatne medije već i javne servise gde se oni oglušuju o Zakon da objektivno, celovito i pravovremeno informišu javnost, Vučić je praktično učinio sve koliko je mogao da nastavi svoju autoritarnu vladavinu. No, pokazalo se da i tu ima granica, da je već umnogome zatrovana medijska scena postala prezasićen rastvor, te više nema još dodatnih satanizovanja opozicije, laži o „zlatnom dobu“ i slično. Ipak, vreme će pokazati šta je sve spreman da učini da barem dobije još jedan predsednički mandat, žrtvujući i velike gradove. Ali Srbija nije isto što i Mađarska ili Turska gde je opozicija dobila prestonice i velike gradove, a da su vlastodršci ostali. U Srbiji, primer je Slobodan Milošević, ruši se režim kao domine, što bi značilo i promene u gotovo svim lokalnim samoupravama. Naravno, to je tako zbog biračkog koda sklonom promeni mišljenja i opredeljenja. I sigurno da Vučić zna da mu posle pobede opozicije sledi nemio zatvorski epilog, uostalom kao i velikom delu njegovih prvih saradnika i onih koji su se obogatili preko mere kao i onih koji su se debelo ogrešili o zakon. No put do jedne zakonski i moderno ustrojene države je dug, jer treba najpre uspostaviti institucije, koje su sve redom porušene. Od Skupštine, sudstva, policije, Vojske, zdravstva, školstva, a valjda će se nešto promeniti i u najstarijoj instituciji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je delom utrla put bezakonju i nepočinstvima režima. Svakako da bi ta druga Srbija, bez Vučića, bila velika pobeda, pre svega zbog osvajanja slobode. Slobode mišljenja i govora, slobode izbora i svemu drugom što je Srbija zaboravila tokom ove decenije civilizacijskog, ljudskog i svakog drugog posrnuća.
Dragan Eraković