Rijaliti Srbija
Jedna od mnogobrojnih a nezaboravnih pesama rok benda „Ekaterina velika“ na čelu sa Milanom Mladenovićem, svojevremeno a i godinama kasnije veliki hit, sadržala je i ove stihove: „Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude…“. Nekad bilo, sad se pripoveda. Ovo ovde gde trenutno živimo, životarimo, preživljavamo i tiho odumiremo niti je naša zemlja niti je za sve naše ljude. Ovaj provizorijum, ovaj slučaj „pola riba-pola devojka a ni riba ni devojka“, ovo za šta se ne zna ni koje su joj granice, da li bi na Istok ili na Zapad, ovo je idealna zemlja (država) za njih. Za njihove ljude. Napredne. Za ološ, kriminalce, šibicare, jajare i svakoraznu fukaru koja se bogati na grbači naroda. A narod „stoka jedna grdna“ nit’ govori nit’ romori. Živi, uglavnom, svoj jedini život kao da je tuđi, kao da ga baš i nije briga, kao da postoji popravni pa će onda (u avgustu!) sve ono što su propustili u ovom životu popraviti u tom nekom drugom. E, pa, rođaci zajebali ste se! Ovo je sad i nikad više. Ako ste odlućili da živite kao miševi neka vam bude. Ali, onda nema kukanja, nema „jao, pa ovako nikada nije bilo“, nema belih listića ni bojkota, ono što ste zakuvali lepo sami i pokusajte. Za to vreme napredne bitange će da vas maltretiraju 24/7, verbalno preko svojih medija neopevanim budalaštinama (državni udari, Đilas lopov a niko ga ne hapsi, mi smo kao država u svemu naj, naj, naj) a i fizički kad zatreba. Voziće vas na glasanje džipovima sa zatamnjenim staklima i bez tablica kao džakove krompira, potplaćivati sitnim parama i bakalukom, zapošljavati partijski ili pretiti otkazom, jebaće vam kevu i danju i noću a vi ćete tražiti još. Ne, ovo nije zemlja za vas. Ova zemlja pripada gangsterima sa Acom Srbinom na vrhu te piramide zločina kao šefom mafije koji je naš’o pa zaš’o a to isto dozvolio i svojim vernim vojnicima. I ovi se zaista trude da opravdaju poverenje koje im je Jedan i Jedini ukazao pa se bahate preko svake mere jer za njih ni nebo nije granica jer za tu bagru koja poput skakavaca uništava sve pred sobom ne postoje limiti, ne postoji ništa i niko ko bi mogao da ih spreči u njihovom s uma sišavšeg nauma. A to je da sve pokradu, rasprodaju ili daju besplatno na korišćenje (građevinsko zemljište u ogromnim količinama) za odgovarajuću nadoknadu u vidu provizije čiji će iznos uredno biti sakriven preko offšor kompanija ne nekim egzotičnim mestima širom planete. I tako polako ali sigurno ova zemlja postaje idealna destinacija za belosvetske prevarante, korumpirane političare i sve one „arape“, „kineze“ i ostale „ruse“ koji ovde vide šansu da se obogate na lahak način u saradnji sa domaćim naprednim izdajnicima. Pa su tako Arapi u sadejstvu sa domaćim krimosima i naprednjačkim političarima koji su lepo oprali novce od trgovine drogom, oružjem i ko zna čime sve još, pokupovali najplodnije vojvođanske oranice i „zaštićena“ prirodna bogatstva uzduž i popreko Srbijice, Kinezi su pazarili svu prljavu industriju koju su u svojoj državi ugasili pa iz sve snage truju nesretne stanovnike kolonije koja se kao u nekom vicu još uvek odaziva na ime Republika Srbija, a Rusi su odavno gotovo sav energetski potencijal ove zemlje uzeli u svoje ruke za neki sitniš a kao bonus ponudili svoj glas (veto) u Savetu bezbednosti glede (ne)priznanja Kosova kao nezavisne države. Tu su i američki i evropski (naročito nemački) hohštapleri da bi devastacija Srbije i njenih građana bila potpuna. Ovu i ovakvu vlast skoro svi u svetu podržavaju jer je ona spremna da svima izađe u susret za sve za šta je potrebno a za uzvrat traži samo da oni tako napredni, bahati i zli ostanu tu gde jesu, ako može (a što ne bi moglo?) pa, recimo zauvek. Oteli su nam i vodu i vazduh i zemlju i slobodu i sve one vrednosti koje su nam nekada mnogo značile kao što su empatija i solidarnost, pretvorili nas (većinu) u jevtinu radnu snagu, u robove sumnjivog i nesumnjivog neoliberalnog kapitalističkog demona koji hara svetom a u ovakvoj smehotresnoj državi se oseća kao kod kuće. Sve je na prodaju i svi su potkupljivi, za manje ili više novaca, sve može u državi u kojoj ne postoje institucije, gde je pravosuđe više nego zavisno od politike, gde Jedan Čovek o svemu odlučuje i gde se sve afere vlasti zataškavaju vešto i uspešno. Ni svet, onaj veliki, planetarni, nije bogznakako neko idilično mesto u kome samo cveta cveće i stalno sija sunce ali se tamo, naročito na Zapadu, ipak zna nekakav red i poštuju se zakoni, zna se šta se sme a šta ne. I postoji odgovornost, pogotovo za nosioce javnih funkcija a za one na najvišim mestima u državi i više od toga, korupcija se, uglavnom, drži pod kontrolom i nema zataškavanja jer to nije ni moguće kada su mediji slobodni. U zemlji Srbiji je sve okrenuto naglavačke. I zato to više i nije država. Građani su obespravljeni ali mogu bez problema da se žale „upravi vodovoda“ ili da suze rone nad svojom sudbinom koju uporno odbijaju da uzmu u svoje ruke. Nije im dobra ni opozicija – te neka se već jednom ujedine, hoćemo nove ljude u politici, pa čuveno „kada dođete na vlast glasaćamo za vas“ i sve tako smešno i tužno u isto vreme. A na proteste na ulicama ne bi da se cimaju jer ova vlast ume da bije (kao i svaka druga pa ljudi širom sveta svakodnevno zbog nečeg protestuju baš na ulicama), bolje je da ne talasamo, znamo kako su prošle prošlogodišnje demonstracije, razočarani smo, kod kuće je najbolje, itd. Jeste onaj bunt naroda 5. oktobra 2000. godine uspeo da sruši diktatorski režim SM-a ali to je bilo drugo vreme kada je izgledalo da je ovo još uvek zemlja za nas, za sve naše ljude. Danas te zemlje i tih ljudi više nema i to je fakat. Nema nas više jer smo ovu zemlju napustili i predali bezvoljno u ruke dušmanima, fašistima, najgorim od najgorih, naprednoj bandi i AV-u. I sada možemo samo da se sećamo boljih vremena, mi koje pamćenje još služi (omladina neka potraži najnoviju aplikaciju na smartfonu jer njihove uspomene su strogo digitalne), i uz dobru muziku ponavljamo stihove, eto baš opet „Ekatarine“: „I kao da je bilo nekad, i kao da je bilo tu…“.
Piše: Dragan Karalazić
