Vesele sedamdesete, deca umesto oružja u školu su nosila klikere, sličice i fucu od 5.600.
Retko ko je imao album, ali svi su nam džepovi bili puni sličica OTO-MOTO, pa se na odmoru i posle časova igrao PAR-NEPAR. Naravno, bilo je i sličica fudbalera sa olimpijade 72. i mundijala 74…. to je bilo ozbiljno sakupljanje za albume, a najlakše je bilo duplikate staviti u akciju PAR-NEPAR…
Klikeri su bili nezaobilazni rekvizit, bez obzira na olimpijade i mundijale. Bilo ih je u svakom džepu po nekoliko. trebalo je samo imati petodinarku da se rupa iskopa i igra je mogla da počne. Školsko dvorište je imalo više klikeraških terena gde se ovim staklencima takmičilo u više starosnih kategorija.
Najcenjeniji klikeri su bili ŠESTOPERCI pa troperci, a ko bi se pojavio sa AMERIKANCEM, bio bi baš zapažen. Džombe su uglavnom služile da, u nedostatku petobanke, iskopamo rupu.
Neki termini su davno zaboravljeni, od zalaza, bliže, prvine, vizera, vizerske rupe, skroze, čantre… do bajalica: „posolio mu pamet“, ovde baka zakopala đaka, šiš miš promašiš, a bilo je i termina: ĐORAK, RUPICA PIČAK, MRTVA VIJA DO UDARCA…
(Dlanovi i nadlanice su nam bili uvek ispucli od prašine, ni sapun nije mogao da opere ruke do pozne jeseni)
Stilovi gađanja su bili francuski, ženski, sa prsta… Štef je gađao sa dlana nepogrešivo u metu ili Baja Topalović sa ukrštenih prstiju. Igralo se u PULjU ili ZULjU, pa se dešavalo da te opulje i da kući odeš bez ijednog staklenca. Stariji su igrali i u novac pa su džepovi bivali puni sitnine…
Sve u svemu, druženje i zabava bili su na prvom mestu, a klikeraši iz mog kraja i sad se pamte
Klikeraši mog odrastanja bili su Štef, Kuzman, Konta, Vlada Kitica, Dragan-Joca, Fure… Mnogi su poneli i svoje nadimke sa klikeraških terena.
Sada, u ovom vremenu nedruženja, verovatno bi ti stari klikeraši bili uspešni influenseri.
Setimo se i onih koji su otišli sa ovog poganog sveta, da tamo negde budu instruktori ove lepe igre.
Mrtva vija do udarca, zvuči pomalo politički, zar ne?
Rendža na kub
