Crna Gora zabavljena sobom
Napomena: Tekst je napisan na molbu uredništva portala ŽURNAL (https://zurnal.me/ovakvo-stanje-je-neodrzivo-ali-dobrog-r/)
Stanje u Crnoj gori je toliko komplikovano da bi njegovo nejjednostavnije opisivanje predstavljalo sadistički akt prema čitaocu. Ali, bar metaforički, ovo je politički rat svih protiv sviju, na sreću ne u društvu već u redovima političkih delatnika u vladi i parlamentu.
Sigurno je da danas postoji višak loše volje kod svih učesnika, ali u osnovi svega je ipak odnos političkih snaga proizašao iz poslednjih parlamentarnih izbora. Rezultat, koji je pre godinu i po slavljen kao pobeda nad kriminalno-koruptivnom vlašću, naprosto je podrazumevao višak dobre volje na strani pobednika. Jedino pod takvom pretpostavkom mogla se održati objektivno rizična stvarnost minimalne većine. Dakle, i na samom početku delovanja nove vlade moglo se znati da tanka linija razdvaja trijumf od propasti, koaliciju nade od koalicije babinog zuba.
Kako je vreme prolazilo, od samih izbora nadalje, kod pobednika se topio rezervoar dobre volje. Videlo se ubrzo da ono što čini glavnu karakteristiku parlamentarizma – vlada (u ovom slučaju koalicija) koja proističe iz izborne volje, ne predstavlja ni približan uzor u sastavljanju nove vlade. Ako kažemo da su u pobedi vladine većine učestvovale stranka (koalicija) A sa 60% pobedničkih glasova, stranka B sa 30% i stranka V sa 10%, onda je blisko parlamentarnim običajima i pravilima da ova razmera bude merodavna i za sastav vlade. Ova parlamentarna normalnost izigrana je bizarnom idejom o „vladi stručnjaka“, na osnovu koje se došlo do vlade koja u svom sastavu neće odgovarati parlamentarnoj većini.
Ovim načinom sastavljanja vlade došlo je do prethodnog poremećaja njene odgovornosti ne samo pred parlamentom već i pred biračkim telom. Kada je ovakva vlada počela da radi, ova anomalija u njenom sastavu dobila je realni ishod u naglom padu činioca dobre volje koji je jedini mogao da očuva delikatnu ravnotežu među pobedničkim strankama i održi slabu parlamentarnu većinu. Iza javnih rasprava među učesnicima pobedničke većine, nije se primećivala jedna politička zakonitost: ko poseduje više vlasti ima i veću političku odgovornost i obratno. Po tom neizbežnom političkom merilu, stranka (koalicija) A sa velikom većinom u postizbornoj koaliciji i najmanje ministara u vladi, objektivno ima najmanju odgovornost za potonje krizne situacije. Čak i za situacije koje je navodno sama izazvala, jer da je postojalo srazmerno učešće u radu vlade, ona to ne bi činila. Samim tim, ostale dve stranke, a posebno ona najmanja (stranka V), natovarile su sebi najveću političku odgovornost, ne samo time što su pribavile srazmerno više ministarskih mesta, nego i stoga što su zagovarale vladu stručnjaka.
Ako ovom načelnom pristupu dodamo i hazardne političke odluke vlade i parlamenta (uz učešće opozicije) u pitanjima koja su posebno osetljiva za održanje važeće koalicione formule, onda se sasvim upotpunjava slika potpune neodrživosti vlade, tj. parlamentarne većine:
- smena ministra pravde Vladimira Leposavića – jednog od dva ministra najveće koalicije u izbornoj većini – zbog njegovog odgovora na pitanje opozicije povodom Srebrenice (smena je obavljena uz pomoć glasova opozicije);
- usvajanje skupštinske rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici (usvojena uz pomoć glasova opozicije);
- blokada izbora Saveta tužilaštva zbog odbijanja da se prihvati kandidat koga je predložila stranka (koalicija) A;
- u vezi sa prethodnim pitanjem, odlaganje izborne obaveze iz oblasti borbe protiv kriminala i korupcije na najvišem nivou vlasti;
- odlaganje potpisivanja Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom;
- opstanak prakse diskriminacije Srba u strukturama državne i javne uprave.
Ovde su nabrojana neka iz reda osetljivih pitanja koja je vlada u politički neravnotežnom sastavu tretirala nasuprot stavovima stranaka koalicije sa najvećim udelom u pobedničkoj koaliciji. Neka od ovih pitanja vlada je trebalo naprosto da izbegne, što je manje zlo od iskopavanja ratne sekire u nastajućem političkom ratu sviju protiv svih. Druga pak pitanja vlada je morala da reši tokom gotovo godine i po delovanja, ali nije zbog neshvatljive inertnosti.
Najzad, treba se osvrnuti i na često upozorenje najmanje članice koalicije (stranke V), da Crna Gora ima posebne obaveze prema svom članstvu u NATO i, s tim u vezi, prema procesu pristupanja Evropskoj uniji. Ovde treba postaviti načelno pitanje o odnosu parlamentarne demokratije prema ovakvoj vrsti spoljnopolitičkih obaveze zemlje. Konkretno, šta da se radi kada ishodi regularnih izbora u nekoj zemlji nisu po volji jakim spoljnopolitičkim činiocima. Pouzdan odgovor moguće je ponuditi samo konkretnom analizom. Ali, kako god postavili analizu ne možemo da izbegnemo relaciju vlast – politička odgovornost. Ako je uticaj stranog činioca na odluke unutar jedne države veliki i ako regularni izbori daju ishod nepovoljan po taj uticaj, onda postoje samo dve mogućnosti: prva, očuvati demokratiju kao trajnu vrednost političkog života, ili, druga, odreći se ovog teškog i odgovornog puta.
U međunarodnoj politici još uvek važi drevno pravilo: ako jedan narod ne može da podnese odgovornost koju nosi državna nezavisnost, uvek će se naći neki drugi narod i država koji će preuzeti tu ulogu. Crna Gora je tri decenije živela u senci prividne demokratije i prvi put je osetila ukus unutrašnje slobode avgusta 2020. Ako ta sloboda mora da ustukne pred ograničenjima spoljnog činioca, onda je stvar političkog i ljudskog poštenja da se ta nužnost privede većinskoj kolektivnoj svesti. Samo u tom slučaju može se održati smisao za demokratiju i očuvati za neko drugo vreme.
Šta činiti u gotovo pat pozicije crnogorskog političkog trenutka? Demokratsko načelo bi reklo: vratiti mandat narodu. Ali, to ne može biti dovoljno političko rešenje. Ova vlada morala bi biračima koji su joj dali poverenje da bar uzvrati jednim odgovornim postupkom. Ona mora da osigura fer i poštene izbore. To je ne mali posao imajući u vidu duboke rupe u izbornim iskustvima prethodnih decenija. Na prvom mestu, sređivanje biračkog spiska, tog neiscrpnog rezervoara prethodnih „pobeda“. Za to je potrebna tehnička vlada, koja bi morala da se vrati svojoj izvornoj (bar približno) koalicionoj strukturi. Da bude sasvim jasno, njen zadatak bi bio da pripremi demokratske uslove za izbore i da za to vreme upravlja tekućim poslovima. Ako nije uspela da narodu pruži više, i sa ovim minimalnim doprinosom spasla bi dušu svoju.
Slobodan Samardžić