ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
U Novi Sad će se, 1. novembra, sliti veliki broj studenata i građana kako bi prisustvovali godišnjici od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici i odavanju pošte za šesnaest nastradalih građana. Mnogi od njih će iz svojih mesta, u najveći vojvođanski grad, krenuti peške a na tom putu Šabac će biti jedna od gradova koji će imati čast da te mlade ljude ugosti i primi ih na prenoćište. A gostoprimstvo je vid uzvišene vednost i moralne obaveze.
Gostoprimstvo, most među ljudima
Gostoprimstvo je jedna od najstarijih i najplemenitijih ljudskih vrednosti. Još od vremena kada su ljudi živeli u plemenima i malim zajednicama, pružanje utočišta, hrane i topline neznancima smatralo se moralnom obavezom i dokazom časti domaćina. Danas, iako se svet promenio i postao ubrzaniji, gostoprimstvo i dalje ostaje važan pokazatelj kulture, humanosti i odnosa prema drugima.
U mnogim narodima, uključujući i naš, gostoprimstvo je duboko ukorenjeno u tradiciji. Kada neko dođe u naš dom, trudimo se da ga dočekamo s poštovanjem, ponudimo mu najbolje što imamo, i da se oseća dobrodošlo. Često se kaže da način na koji dočekujemo goste govori mnogo o nama samima. Gost nije samo osoba koja prolazi kroz naš prostor, već postaje privremeni deo naše porodice i svakodnevice.
Gostoprimstvo, međutim, prevazilazi samo deljenje hrane i prostora. Ono podrazumeva otvorenost srca i spremnost da drugome pružimo pažnju, sigurnost i razumevanje. Gostoprimljiv čovek ne gleda na drugoga kao na teret, već kao na priliku da učini dobro delo i ostvari ljudsku povezanost. U tom smislu, gostoprimstvo je i čin humanosti, solidarnosti i međusobnog poverenja.
U savremenom svetu, gde je individualizam često izražen, gostoprimstvo ima još veću vrednost. Kada otvorimo vrata svog doma ili srca nekom drugom, mi zapravo gradimo mostove između kultura, generacija i različitih pogleda na svet. Na taj način gostoprimstvo ne samo da čuva tradiciju, već i doprinosi razumevanju i miru među ljudima.
Gostoprimstvo nije samo vrlina domaćina, već i način na koji gosti uzvraćaju poštovanje, zahvalnost i pažnju. To je dvosmeran odnos, zasnovan na uvažavanju i uzajamnom poverenju. Čineći da se drugi osećaju dobrodošlo, mi sami postajemo bogatiji, duhovno i ljudski.
Toplina koja ne poznaje granice
Postoje trenuci koji se ne pamte po datumima, već po osećajima. Za mene je gostoprimstvo upravo takav trenutak, ono kada vrata kuće, ali i srca, ostanu širom otvorena.
Možda je sve počelo kod moje majke. Njen dom je uvek bio neka vrsta otvorene stanice za ljude u prolazu. Ko god da bi pokucao, bio je dočekan istim osmehom, toplom supom i sveže ispečenom pitom. Nije bilo važno da li je neko najavljen, poznat ili potpuno stran. U njenom svetu, svako je zasluživao mesto za stolom. I što je najlepše, nikada nije delovalo kao napor nego kao iskrena radost što može da podeli ono što ima.
Danas, čini mi se, takvih trenutaka ima mnogo manje. Ljudi žive užurbano, često zatvoreni u svoje rutine i male krugove sigurnosti. Strah, nepoverenje i jednostavno manjak vremena polako potiskuju onaj jednostavni, starinski manir: „Uđi, sedi, odmori se.“ A upravo taj gest često ostavlja najdublji trag.
Gostoprimstvo ne mora da bude veliko ni formalno. To može da bude šolja kafe podeljena s prijateljem u haotičnom danu. Ili topla reč upućena strancu. Ili jednostavno pogled koji kaže: „Dobrodošao si“. Kada nekome pružiš taj osećaj, ne poklanjaš mu samo prostor, poklanjaš mu deo sebe.
Verujem da je gostoprimstvo jedan od najlepših načina da se povežemo jedni s drugima. Ono briše razlike, spaja generacije i kulture, i vraća nas onome što nas čini ljudima. Možda svet ne možemo promeniti velikim gestovima preko noći, ali možemo otvoriti vrata. Ponekad je i to dovoljno da nekome dan postane svetliji.
Otvorena vrata, otvorena srca
Postoje trenuci kada društvo pokaže svoje pravo lice, ne kroz velike parole, već kroz male, tihe gestove. Jedan od takvih trenutaka dešavo se proteklih meseci, na putevima koji vode iz unutrašnjosti ka Beogradu ili Novom Sadu. Dok studenti iz manjih gradova kreću na proteste, u potrazi za glasom i mestom pod reflektorima javnosti, neko ih na tom putu dočekuje otvorenih vrata.
Na društvenim mrežama niču objave ljudi: „Ako dolazite na protest, kod mene imate krevet i večeru.“ „Imam dva slobodna mesta u stanu, javite se.“ „Ne morate da spavate na stanici.“ I tako, bez pompe, bez organizacija i bez zvaničnih poziva, rađa se ono staro, iskonsko gostoprimstvo, ono koje ne pita ko si, već samo da li ti treba pomoć.
Mnogi od tih studenata nikada ranije nisu kročili u te domove. Nisu prijatelji, često nisu ni iz istih krajeva. A ipak, u tim stanovima, sobama i kuhinjama, za kratko vreme nastaje posebna bliskost: zajednički obroci, topli čajevi, razgovori do kasno u noć, deljenje strahova i nade. Gostoprimstvo tu postaje mnogo više od praktične pomoći, postaje čin poverenja i solidarnosti.
U zemlji u kojoj su razlike između „centra“ i „periferije“ često duboke, ovakvi trenuci brišu zamišljene granice. Kada student iz Leskovca prespava u stanu jedne porodice iz Novog Beograda, ili kada devojka iz Subotice dobije ključeve stana od nekoga koga je upoznala preko Twittera, to nije samo smeštaj. To je znak da pripadamo istoj zajednici, onoj koja se ne meri po geografiji, već po spremnosti da jedni drugima budemo ljudi.
Gostoprimstvo je u ovakvim situacijama i tihi, ali snažan politički čin. Ne kroz transparente, nego kroz krevet koji se ustupi nekome ko veruje da može doprineti promeni. Kroz supu koja greje ruke pre protesta. Kroz rečenicu: „Odmori, sutra je novi dan.“
U vremenu kada je lako postati ciničan, ovakvi gestovi podsećaju nas da solidarnost nije zaboravljena reč. Možda neće svi studenti koji dolaze iz unutrašnjosti promeniti svet. Ali kada ih neko dočeka kao prijatelja, makar i na jednu noć, tada se svet već menja, malo po malo, iz stana u stan, iz srca u srce.
Šapčani pokazuju šta znači biti domaćin
Dok vlast govori o „normalnom životu“ i gubi se u svojim statistikama i PR-om, obični ljudi pokazuju šta znači solidarnost. Studenti iz unutrašnjosti: Novog Pazara, Čačka, Valjeva, Loznice, Bogatića… putuju do Novog Sada da bi protestovali, a na tom putu ih čekaju Šapčani. Ne organizacije, ne institucije, već obični građani koji otvaraju vrata svojih stanova, daju krevet, topli obrok, šolju čaja i, najvažnije, pažnju.
U zemlji gde se često čini da niko nikome ne veruje, gde su ljudi zatvoreni u rutine i strahove, ovakvi gestovi deluju kao mala pobuna. „Ako dolazite u Šabac, javite se, imate gde da ostanete“, jednostavno, direktno, humano. I to je zapravo snažnija poruka nego bilo koji transparent: solidarnost nije prazna reč, i može se meriti kroz to koliko smo spremni da nekome olakšamo put, makar i za jednu noć.
Šapčani će, svojim malim, svakodnevnim gestovima, pokazuju koliko su vlasti udaljene od stvarnog života. Dok studenti pešače, voze bicikle ili kombije do protesta, domaćini ih dočekuju kao prijatelje. Nisu to spektakularne scene sa naslovnih strana, ali su možda najvažniji trenuci protesta: mesto gde se ljudskost vraća, gde se poverenje gradi i gde obični ljudi dokazuju da je solidarnost jača od straha i indiferentnosti.
I dok neki broje koliko će „štrajkovi i protesti“ promeniti stvarnost, Šapčani će pokazati da promena počinje malim, konkretim gestovima, od vrata koja se otvore, do ruku koje pruže pomoć. I možda, samo možda, upravo ta gostoprimstva grade budućnost u kojoj ljudskost ima više težine nego statistika i PR kampanje.
Kroz Šabac ka Novom Sadu, put mladih koji se ne predaju
Da, tog 30. oktobra, kako se očekuje, u grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, na prenoćište će stići oko pet stotina studenata. I, naša je dužnost da ih dočekamo i ugostimo kako dolikuje. Onako kako smo to i ranije radili. Međutim, pamtimo, bili smo svedoci sramotnog ponašanja gradske vlasti koja se potpuno otuđila od građana i koja je činila sve da nas, pretnjama i zabranama, obruka pred gostima. Zato, imajući to na umu, moraju je što hitnije preduzeti mere da se gostima, za prenoćište, na raspolaganje stave školske fiskulturne sale Šabačke ginmazije, Ekonomske škole ali i Sokolskog doma. I tu nema dileme ni kompromisa.
Ne sme se opet dozvoliti da upravitelji ovih sportskih objekata „pokleknu“ pod pretnjama i pritiscima onog malog veselnika od načelnika Gradske uprave ili kukavnog gradonačelnika, kome ponovo može pasti na panet, da po nalogu iz Beograda, navodno nešto zabrani.
Neka pamet i razum pobede! Da mislimo a ne da verujemo!
Ivan Kovačević
