Protesti protiv kopanja litijuma
Za četvrtak najavaljen je veliki protest u Valjevu protiv kopanja litijuma, a za naredni četvrtak i u Šapcu. Prethodno je u subotu bio protest u Loznici, nezvanično, najveći do sada u ovom gradu.
Pomalo u šali a pomalo i zbilji govori se o svojevrsnom Bermudskom trouglu koga čine ova tri grada. I istorija se pomalo ponavlja, kao prošle godine. I tada je, u leto, održan najpre masovan protest u Loznici, 22. jula u Valjevu, takođe veoma posećen, a u Šapcu, 29. jula, zvanično je zabeležen najveći protestni skup do tada, sa oko 7.500 učesnika. To je bila i uvertira za protest, takođe protiv Rio Tinta, na Terazijama, desetog avgusta, najmasovniji u novijoj istoriji, sa oko 40.000 demonstranata.
U tom prošlogodišnjm talasu bilo je više od trideset velikih protesta u raznim gradovima i opštinama, a poruka ovoj kompaniji kao i vlastima bila je nedvosmislena – nećete kopati! Srbiju je posle pada nadstrešnice u Novom Sadu zadesio pravi cunami protesta, u kojima je učestvovalo barem milion ljudi, i retko će se naći mesto gde građani na svoj način nisu izrazili svoje nezadovoljstvo.
U svemu ovome vlast je nastavila da i dalje „radi ispod žita“ u korist strane kompanije, tako da su izdate dozvole za gradnju dve trafostanice kao i gasovoda, zašto su se Lozničani masovno pobunili. Deluje nestvarno da režim toliko radi protiv sopstvenog naroda, prenebregavajući sva upozorenja stručne javnosti. Jeste da je Evropska unija stavila litijum u Srbiju kao stratešku sirovinu, ali se izgubio onaj širi, pogubni značaj po prirodu i stanovništvo.
To su građani, ne samo ova tri grada kao i drugih opština u ovom delu Srbije shvatili, već i šira javnost. Baš u vreme najvećih vrućina, gde se temperature penju do 40 i više stepeni, i gde je samo u jednoj sedmici zabeleženo više od 600 požara, i gde barem trećina stanovništva ima problema sa pijaćom vodom, postavlja se pitanje za koga radi ova srpska vlast. Sigurno ne na dobrobit svojih građana, jer nije zgoreg podsetiti i na ugroženost najvećih vodoizvorišta za Beograd i Novi Sad, a tek onih u Homolju ili onih na jugu Srbije i drugih gde se razmere suše i ne znaju.
Ovo izvorište u dolini Jadra i Mačvi najveći je rezervoar pitke vode u zapadnoj Srbiji, vredno više miijardi evra. Primera radi samo šabački vodovod koristi nešto više od trista litara vode u sekundi čiste pijaće vode, a kapacitet je dvostruko veći. Ovo izvorište moglo bi trajno rešiti pitanje vodosnabdevanje za nekoliko stotina hiljada stanovnika. Po ekonomskim parametrima rudnik litijuma bi donosio miminalne prihode, sa rudnom rentom do pet odsto, ali bi se ugrozio život dvadesetak hiljada meštana doline Jadra. Uz to bilo bilo bi ugroženo i više od dva miliona stanovnika Srbije, jer po principu spojenih sudova, Jadar se uliva u Drinu, a Drina u Savu, i to do Begrada, koji 60 odsto vode dobija baš iz ove reke.
I tako u krug, talas nezadovoljstava se širi, a ovo je prilika da se spoje i studentskograđanski protesti sa ekološkim.
Dragan Eraković
