MEDIJI „SLUŽBENI“ POZIVARI!?
Oko četiristotine posednika trofejnog oružja na području Šapca ovih dana su pod udarom „policijskih trojki“ zbog izmena Zakona o oružju i municiji, bez obzira na stečena prava po ranije važećim zakonima i što su ta oružja najčešće stara, gotovo neupotrebljiva, mnoga se više i ne proizvode, a nije ni dozvoljena nabavka municije za njih.
Ova oružja su, mahom, plen očeva i deda iz svetskih ratova od neprijatelja, fašista, u žestokim obračunima, često krvavo plaćena, pa i životom. I pripadnici policije i vojske, odlaskom u penziju, dobijaju ili zadržavaju pištolje, u znak priznanja ili nekog drugog odličja za sukobe sa kriminalcima, teroristima ili sa branika domovine.
Danas oni, kao i njihovi potomci, ostadoše bez tog trofeja, „bez zrna baruta“, bez obzira na to što raspolažu urednim dokumentima o vlasništvu. Zapleniše ih „trojke u plavom“, podužim spiskom ili nekim drugim parčetom papira. (Ono što ne uspeše Švabe, to učiniše „Naši“!?)
Razlog zaplene je i taj što sopstvenici trofejnog oružja nisu pratili televiziju i ostale medije!? A, ako i jesu, onda su ili prečuli vest ili joj nisu pridali važnost. Gotovo stidljivo, čak neuverljivo, nagovešteno je preinačenje postupka o preregistraciji ili prodaji trofejnog oružja, ili njihovog onesposobljavanja, kao i mogućnost predaje državi bez naknade. Uostalom, zašto bi dali valjanost novinarskim izveštajima kada se mnogi zvaničnici od njih ograđuju, oglušuju ili ih demantuju? Što bi sredstva informisanja bila produžena ruka „Službenog glasnika“? Otkada su radio, televizija i štampa službeni pozivari?
Ako mnoga trofejna oružja za državu nisu od istorijske vrednosti i značaja, za mnogobrojne porodice su iznad toga: moralne su i motivacione prirode. Podsticaj su slobodarskom duhu. Ponos potomaka na predake.
Ako se država već odlučila na ovakav korak, onda je trebala da blagovremeno i pismeno, na kućne adrese, pošalje dopise imaocima trofejnog oružja. Tim pre što su joj lični i ostali podaci dostupni. Ta lica nisu osuđivana ni krivično, ni prekršajno, kako to zakoni nalažu. Niti ponašanjem remete sopstveni, niti javni mir. Nisu ilegalci pa da se za njih ne zna i da se, stoga, putem medija obaveštavaju. Da su „negativci“ ne bi im bile izdate dozvole za držanje trofejnog oružja. Ako se, pak, smatralo da će koverte i marke osiromašiti poreske obveznike, zar sada ne košta mnogostruko više pohod i prepad „trojki“ po kućama, od porodice do porodice?
Nameće se i pitanje: koliko košta preregistacija? Nezvanično se čuje da se kreće od sto pa i preko dvestotine evra!?
Znači li to da se i na ovaj način „uteruju“ pare u Budžet? Ili: da se ovaj narod sasvim razoruža (ako je trofejno oružje za oružanu namenu!?), da ga sutra može svako da gazi? Ili, još bolnije: da se izbrišu sećanja na srodnike dostojnih poštovanja i divljenja, da se potomci ne bi vaspitavali vrlinama slobodarskih, revolucionarnih i patriotskih tradicija, na primerima i žrtavama njihovih pradeda, deda, roditelja?
A, možda je i najpogubnije pitanje: šta je sa onima koji ilegalno drže oružje? Njih niko ne dira. Nisu u policijskim kartotekama. Zvanično ne postoje. Nevidljivi su i nedodirljivi.
Sasvim bi bilo u redu da takve, neadresovane i neevideitirane, pozivaju i prozivaju preko štampe. Iz njihovih ilegalnih oružja gotovo svakodnevno pršte međusobni obračuni po ulicama i kafićima. Iz trofejnih – ne! Javnosti, bar, nije poznato. Ne može ni biti, jer ih (bezmalo) nije ni bilo. Trofejna oružja su u sigurnim rukama – domaćina, porodičnih i uglednih ljudi Pa, kad se ne udara u „osinje gnezdo“, onda se „trenira strogoća“ nad – „trofejcima“..
Iz novoustanovljenih odredbi i njihovim čitanjem između redova, proizilazi da će mnogi, u zamenu za otetim uspomenama, nastojati da se domognu ilegalnog oružja, da imaju čime da izađu pred svoje rodonačelnike. Osvetlanog obraza, a neće biti proganjani, niti kažnjeni, niti će plaćati porez. Biće i oni nedostupni, neuhvatljivi i nepoznati, osim, ako bude racija od praga do praga, kao ovih dana za „trofejcima“. A, ako i budu „provaljeni“, platiće unapred uračunat rizik. Zakon o oružju i municiji i način objave o njemu ih na to podstiče.
Na sceni su, dakle, nova pravila, novi „ponosi i dike“, na putu ka „europskom“ zakonodavnom poretku!?
Dragoslav Mićić