Beskrajno mi je odvratno kada najodgovorniji za sveukupni postojeći besmisleni ambijent u kojem se poslednja tragedija desila, izjavljuju saučešća i bilo šta objašnjavaju i predlažu. Da je sve funkcionisalo i mnogo bolje, nosioci vlasti mnogo više i konkretnije morali bi biti svesni svoje lične i komandne odgovornosti. I ponašati se i delovati u skladu sa tim.
Kauzalitet dešavanja jači je od pojedinačnih želja neznalica, da on (kauzalitet) ne postoji. Kada se u jednom društvu toleriše i čak promoviše beskrajan spisak nedopustivih uzroka, posledice slede neminovno. A te tolerancije i promocije trajale su i trajale. Onima koji su na njih ukazivali, ili to samo bezuspešno pokušavali, vlast se rugala, vređala ih i omalovažavala. Praveći od toga cirkus, govoreći jezikom koji se, kao, narodu sviđa i koji narod najbolje razume.
Primećujući, u razgovoru, da se u našem obrazovanju dešava mnogo toga što ne sluti na dobro, dobijao sam obavezan odgovor kako ja radim u gimnaziji, i ne mogu ni zamisliti šta se dešava u drugim školama, naravno još nepovoljnije za očekivanje i predviđanje ičega dobrog.
A poznanici i prijatelji drugih, različitih, zanimanja govorili su mi, saučestvujući sa mojim nemirom i nezadovoljstvom, da je tako i kod njih, svuda.
Mislim kako bi trebalo, da pomeranju starosne granice krivične odgovornosti i donošenja moratorijuma na izdavanje vatrenog oružja, prethodi niz odluka koje će nas prirodno, ljudski, odvratiti od ideje da se ikada mašimo oružja.
Devalvacijom ocena i diploma, koje, plagirane ipak opstaju, prevelikom pričom o pravima učenika i prevelikim uplivom roditelja, moćnika, u dešavanja u školama, stigli smo tu gde smo. U školstvu, a i u društvu u celini.
Manimo se, konačno, ako je to ikako moguće, praznih priča i učinimo ono što svi koji pošteno razmišljaju, i ovom narodu žele dobro, znaju i umeju učiniti, bez obzira na bilo kakve podele i različita politička i sva druga opredeljenja. Da se tragedija nikada ne ponovi.