Mnogo puta sam , korakom ka Vukovoj kući u Tršiću, pročitao:
“Čoveku nije krivo na malo, nego na nepravo.”
Upravo ono što trenutno živimo. Lako se argumentuje i neoborivo dokazuje. Sve priče o lagodnom životu spotiču se o zapisanu narodnu mudrost. Kako odgovoriti na to nepravo? Teško je otrpeti, oprostiti, zaboraviti. Milosrđe se neumitno sudara sa željom za osvetom.
To je ono o čemu sa zebnjom razmišljam. Može li drugačije?
Bez osvete i revanšizma. Izgleda da to jako teško ide. Bilo gde, pa i kod nas. Kada su Zoranu Đinđiću, posle Petog oktobra predložili da ukine pobeđene i zabrani rad i dalje postojanje poraženih stranaka i njihovih pomagača, on je rekao da tako postajemo isti sa onima protiv kojih smo se borili. Ma koliko u tome bilo istine, mnogi izgovoreno smatraju Zoranovom velikom i presudnom greškom. Ovde ne mogu a da ovde ne navedem sledeće:
“Sa parolom “oko za oko” ceo svet će jednog dana biti slep.”
Mahatma Gandi
Dijalektika nam obećava da svaki novi problem zahteva novo promišljanje i novo rešenje.
Mislim da je od osvete i revanšizma za nijansu bolje poštovanje zakona i svih drugih civilizacijskih tekovina. Pa kako kome. Ne sme se zaboraviti ništa što je učinjeno protivzakonito i suprotno normama života u valjanoj državi. Otuda bi trebalo da je strah pristalica bilo kog režima, šta će biti sa njima sa padom tog režima, sasvim individualan i vezan za konkretna činjenja ili nečinjenja svakoga od nas, i sa bilo koje strane barikade.
Neko je rekao da ako ste srušili kuću svoga suseda to ne znači i da će vaš dom izgledati bolje. Lično sam protiv bilo kakvog vida osvete ili revanšizma, posebno zbog moguće nepromišljenosti i bezrazložnosti, a što osvetu uvek i neizbežno prati. Za kraj, još jedan citat, verujem kruna ove kolumne.
“ Onaj ko smišlja osvetu, čini zlo samom sebi, jer postaje zao.”
Marko Aurelije
Dragi moji čitaoci, spavajte mirno, i ne smišljajte osvetu. Bolje je tako, ako ne meni, verujte Marku Aureliju.
