Rijaliti Srbija
Majko, Srbija zove, poručivao je Mitrović, naš Mitrogol, sa televizijskih ekrana u reklami za neku kladionicu ili vodu, nebitno, pred i za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru a što je najsmešnije ta reklama ide kroz etar i dalje nakon što su naši slavni „orlovi“ ispali sa prvenstva i već se (pokisli) vratili kućama pa poruka tog promidžbenog uradka dobija sasvim drugi smisao.
Naime, umesto onako kako je zamišljeno da ohrabruje i poziva u sportski boj (za narod svoj) i što bolji rezultat na svetskoj nogometnoj fešti u Dohi sada, kada znamo kako je sve ispalo, zvuči kao poziv da se momci u dresovima reprezentacije Srbije vrate domu svom jer su obrukali i osramotili i majku Srbiju i naciju, bili su najgori od sve dece, sa samo jednim osvojenim bodom (Kanada i Katar imali su nula bodova ali to su poluamaterske ekipe) i punom mrežom primljenih golova (a da naš golman, Vanja Milinković-Savić, nije bio u formi bila bi i punija), jaki na rečima a nemoćni na terenu i sve tako loše i pogrešno od selektora Stojkovića do neposrednih izvođača fudbalskih radova na „zelenom tepihu“.
Ne bi ovdašnji navijači, mada nerealni po genetskom kodu, toliko potonuli u bedak da su Tadić i društvo bili bar malo skromniji i ponizniji u svojim izjavama i generalno u nastupima pred Svetsko prvenstvo jer bi tako očekivanja naroda serbskog sveli na iole pristojnu meru a i sebi smanjili pritisak koji, ispostavilo se, na kraju nisu izdržali. Ali, naša momčad se mesecima a naročito u danima neposredno pred Mundijal u Kataru kurčila za sve pare, te kako se oni nikog ne boje, i kako ih druge reprezentacije uopšte ne zanimaju, da oni gledaju samo sebe i vide da su silni i moćni i nenadjebivi (jel’ vam ovo zvuči poznato, ima jedan što se lažno predstavlja kao predsednik Republike a misli o sebi slično), i da će uz Božiju pomoć (bio Piksi u Ostrogu par dana pred početak prvenstva) stići, što da ne, do samog kraja tj. do finala.
Uuuu, jebote. I nacija im je u ogromnoj većini poverovala kao što veruje i onom pomenutom liku koji se lažno predstavlja itd. Malobrojni kritički glasovi (i sa ovog mesta) koji su upozoravali da se smanji doživljaj jer naš tim i rukovodstvo nisu dorasli ovakvom nivou takmičenja i da ćemo se, najverovatnije, provesti kao bos po trnju zato što nam je odbrana smešna a sistem i stil igre koji forsira selektor Piksi može, možda, da prođe na školskom igralištu osnovaca ali ne na pravim, velikim, terenima i u duelima sa ozbiljnim ekipama, tzv. velikim dečacima, dakle takvi glasovi razuma su ućutkivani („nemoj da mračiš“), proglašavani za čin nepatriotizma, maltene izdaju (i ovo zvuči poznato, jel’ da) a onda su naši junaci dobili zasluženu šamarčinu, kao i svaki prethodni put (uvek nam taj naš mentalitet dođe glave) i vratili su se u Srbiju pognute glave, osramoćeni i tužni u tišini, takoreći kradom i gle čuda, zatekli i majku Srbiju u takvom stanju.
Poznato je da je jedna majka ali stvarno je teško voleti ovakvu decu koja toliko lažu i nikada nisu dobri i pametni a koja toliko liče na svoje roditelje („tucite svoju decu čim primetite da liče na vas“, Duško Radović). Prepotentni i prepuni samopuzdanja bez pokrića a naivni, smešni i glupi u igri na terenu pokazali su da su prava slika i prilika ovog društva koje samo sebe decenijama laže, potkrada i izneverava a onda bira najgore među sobom da budu na čelu te zajednice koja neizbežno hrli u propast. OK, što se fudbalske reprezentacije tiče, imali smo selektora sa impresivnom igračkom biografijom iz čega je i crpeo svoj autoritet i prema igračima i prema javnosti ali kao trener pokazao se nedoraslim za najviše domete, mora još mnogo da uči i nauči, da bude skromniji i realniji i da preuzme odgovornost za neuspeh a ne da sav teret prebacuje na igrače koje je niko drugi do on lično selektirao i vodio na utakmicama.
Pokazalo se još jednom da je biti odličan igrač jedan par rukava a da je biti dobar selektor (trener) sasvim druga priča. Dakle, Piksi definitivno, bez obzira na sve greške, nije bio najlošije rešenje glede nacionalnog loptanja ali zato fudbal i jeste najvažnija sporedna stvar na svetu a one zaista važne i bitne stvari pametni građani i građanke u istim takvim državama i društvima rešavaju tako što na slobodnim i poštenim izborima biraju dobre, kompetentne i sa pravim a ne lažnim diplomama, stručne ljude da vode državu, institucije, javna preduzeća u interesu svih a ne isključivo u korist svog džepa i koji onda preuzmu odgovornost za uspeh ili neuspeh u svom poslu.
U Srbiji niko nizašta ne snosi bilo kakvu odgovornost (sirotinja raja ponekad) a članstvo u vladajućim strankama (u poslednjih 30 godina više od 20 to su SPS, radikali stari i novi – SNS) abolira i od najtežih prestupa čak i najgoreg kriminala. I sve je onako kako Vođa kaže, njegova je prva i poslednja. A naš Firer AV koji je sebi uzeo za pravo da obavlja sve funkcije u državi i koje možete i koje ne možete da zamislite i koji se svakodnevno obraća svojim biračima (da ga ne zaborave, šta li?), podanicima koji su prethodno dobrano anastezirani lažnim obećanjima putem medija koje ovaj drži pod kontrolom, čak je taj i takav Vrhovnik i Selektor za sve i svašta odustao od proseravanja sa nacionalnih frekvencija dan posle neslavnog ispadanja naših fudbalista sa Svetskog prvenstva jer su mu, verovatno, njegovi propagandisti došapnuli da ne bi bilo pametno i korisno po njega da već uzdrmanu naciju kojoj nije bilo ni do čega dodatno ubija u pojam.
Kad ih prođe mundijalski mamurluk i izbledi razočaranje u vezi fudbalskih dogodovština naših delija, kada se bar na neko vreme izbore sa računima za struju i grejanjem a mnogi i sa nestvarnim povećanjem stanarina i kada (ako) prežive neopreznu posetu prodavnicama gde su cene, naročito prehrambenih namirnica, otišle u nebesa e onda će, koliko-toliko, biti spremni da se vrate u realnost gde ih čeka izvesna neizvesnost svakodnevnog života, On sa svojim nebuloznim obraćanjima u kojima kuka, moli, preti i hvali se do besvesti dok obećava veće plate i penzije i 5 hiljadarki dinara za omladince i dok inflacija galopira kao ona „četiri jahača Apokalipse“ ali čeka ih i mirno praćenje završnice Svetskog prvenstva u fudbalu u katarskoj pustinji usred zime jer su na sceni ostale najozbiljnije ekipe, profesionalne u svakom pogledu, a amateri i turisti su se vratili kućama i nema više potrebe za ionako ničim izazvanu euforiju koju smo stvorili od naših prevelikih očekivanja. Kod Ćopića su bili „Orlovi rano lete“ a u naprednoj Srbiji, u „zlatnom dobu“, šta se drugo moglo i očekivati nego da “orlovi“ brebnu o ledinu. Ko visoko leti…
Piše: Dragan Karalazić