U zemlji u kojoj se zakoni menjaju češće nego godišnja doba, građani su naučili da žive sa neizvesnošću. Ali postoji granica između pravne nesigurnosti i institucionalnog apsurda. A šta je drugo nego apsurd kada vam država, odnosno opština, (danas Grad Šabac) proda plac na javnoj licitaciji, vi na njemu izgradite kuću, uredno se uknjižite, platite sve poreze i dažbine, živite mirno tridesetpet godina, a onda saznate da to više nije vaše?
Ne zato što ste nešto ukrali. Ne zato što ste nešto sakrili. Ne zato što ste postupali protivzakonito. Nego zato što je država prodala nešto što nije smela.
Godine 1990. Opština Šabac je na javnoj licitaciji prodala stotine placeva za izgradnju porodičnih i poslovno-stambenih objekata. Građani su kupovali verujući da kupuju od vlasnika. Od institucije. Od države. Od nekoga ko bi, bar u teoriji, morao da garantuje pravnu sigurnost.
Trideset pet godina kasnije pojavljuje se “naslednik” i u katastru upisuje zabeležbu zabrane otuđenja i opterećenja, pozivajući se na Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. I odjednom, kuća koju ste zidali od kredita i odricanja, plac koji ste kupili po propisu, više nisu nesporni, nisu vaši.
Pravna država? Ne, pravna zamka.
Ovde nije sporno pravo na restituciju. Svako ko je oštećen oduzimanjem imovine ima pravo da traži pravdu. Ali pitanje je: ko snosi odgovornost kada je država tu istu imovinu kasnije prodala trećim licima?
Logika pravne sigurnosti nalaže jednostavan princip: građanin koji je u dobroj veri kupio nepokretnost od države i uredno se uknjižio mora biti zaštićen. Ako je greška napravljena u institucijama, onda institucije moraju i da je isprave. O svom trošku.
Umesto toga, dobijamo ćutanje.
Građani sada pregovaraju sa “naslednicima”, plaćaju „naknade“ da bi se zabeležbe skinule, žive u strahu da će im imovina biti blokirana, da neće moći da prodaju, podignu kredit, ostave deci ono što su stvarali. Drugim rečima država je prodala problem, a odgovornost prebacila na kupca.
Kada privatno lice proda nešto što nije njegovo, to se u krivičnom zakonu zove prevara. Kada to uradi država to se zove administrativni propust.
I tu leži suština odnosa vlasti prema građanima: odgovornost je uvek personalizovana kada je građanin u pitanju, a kolektivno razvodnjena kada je u pitanju institucija.
Gde je odgovornost opštine koja je sprovela licitaciju? Gde je odgovornost katastra koji je dozvolio uknjižbu bez tereta? Gde je mehanizam obeštećenja građana koji su postupali u dobroj veri? Gde je država da stane iza svog potpisa i pečata?
Pravna sigurnost nije apstraktan pojam ona je temelj poverenja u sistem. Ako građanin ne može da veruje javnom registru nepokretnosti, ako ne može da veruje ugovoru sklopljenom sa opštinom, ako ne može da veruje da je ono što je uknjiženo zaista njegovo, onda više ne govorimo o pravnoj državi. Govorimo o improvizaciji.
Najpogubnije u celoj priči nije sama greška. Greške se dešavaju. Pogubno je odsustvo političke i moralne odgovornosti.
Uređene države u ovakvim situacijama aktiviraju garancijske fondove, isplaćuju naknadu, preuzimaju teret na sebe i štite kupce koji su postupali u dobroj veri. Kod nas građani pregovaraju sa naslednicima kao da su oni nešto zgrešili.
Država koja prodaje spornu imovinu i onda se povuče u tišinu, šalje opasnu poruku: vaš rizik počinje tamo gde naša odgovornost prestaje.
A bez odgovornosti nema poverenja. Bez poverenja nema investicija. Bez investicija nema razvoja.
I zato ovo nije samo priča o jednom placu u Šapcu. Ovo je priča o odnosu vlasti prema građanima kao prema potrošnoj robi, a ne kao prema nosiocima suvereniteta.
Jer kada država proda „kradenu robu“, a građanin plati cenu pitanje nije samo ko je vlasnik placa.
Pitanje je ko je vlasnik države.
Ivan Kovačević
