Mnogo puta, tobož najodgovorniji čovek u državi, predsednik Vučić, ustvrdio je da se u Srbiji dobro živi, pa u Loznici decidno izjavi i „najbolje“ u novijoj istoriji. Naravno, demanti i oponenti nisu prisutni na javnoj sceni, barem ne na nacionalnim frekvencjama, koje su, gle čuda, i nacionalno dobro. A njime upravlja REM, Regulatorno, nazovi stručno i nepristrasno telo. I opet je pokazana sprega sila aktuelne vlasti i REM-a, jer uprkos zahtevu ODIHR-a nije se pojavio, a trebalo je, konkurs za novi Savet ove institucije. I sad malo gde će s pojaviti stručne analize dokazanih ekonomista da ukažu da ovu prosečnu plata od 100.000 dinara zarađuje oko petina zaposlenih, a da je ona većinska, medijalna, oko 75.000 dinara.
Cilj je prosek od hiljadu evra, rok za EKSPO 2027, ali to malo šta pokazuje. Inflacija je ovde među najvećim u Evropi: po prosečnom BDP Srbija je pri dnu Evrope, kurs evra se održava na osnovu visokih poreza, akciza, PDV, velikih doznaka iz inostranstva od oko četiri milijarde evra kolike su strane investicije. Ali, uprkos ovim visokim brojkama, kupovna moć slabi.
Poređenja radi, krajem osamdesetih godina do 1991, za vreme vlade Ante Markovića, prosečna plata u SFRJ bila je oko hiljadu nemačkih maraka. Uz to, država je smanjila spoljni dug za 13 milijardi dolara, dobijen je poziv da SFRJ uđe u tadašnju Evropsku zajednicu, pre svih zemalja Istočne Evrope, potpomognuta milijardama dolara i iz SAD… Pa je tih godina, na primer, „Zorka“ svojim radnicima obezbeđivala hiljadu destinacija za odmor diljem Jugolsavije kao i inostranstva, u radničkoj menzi bilo je tri vrste kuvanog jela, primano je po nekoliko stotina novih radnika godišnje, a dobijao se i stan sa desetak godina staža…
Smenski radici zarađivali su i do dve hiljade maraka plate, kolika je bila plata lekara specijaliste. Ali, nisu samo primanja ogledalo dobrog života. To je bila, pre svega, sigurnost, na radnom mestu, bez straha od otkaza i šikaniranja šefova, ali i u običnom životu, gde se mirno spavalo, na primer, u parku pored obale…
Putovalo se vozovima do Bara ili Rijeke, išlo, na primer, na kafu u Beograd ili na prijateljsku utakmicu „Zvezde“ usred pripremnog perioda. „Zastava“ je tada proizvodila 200.000 automobila, tu su bii i pogoni “golfa“ u Sarajevu, „Opela“ u Kikindi, „Pežoa“ u Prištini, „Fijata“ u Zagrebu, „Renoa“ u Sloveniji…
Ili, za obnovljenu „Čivijadu“ 1990. godine u nagradnoj igri poklonjen je „jugo“, a „Glas Podrinja“ od prihoda kupio dve „zastave 101“. Uzgred bila je popularna igra, gde su 24 učesnika obavezno dobijala nov automobil koji su plaćali na isto toliko rata, a među njima bio je „reno 5“.
Toliko o bivšim dobrim vremenima, a sada je poluga razvoja rudnik litijuma, a na prirmer za novu električnu „pandu“ trebalo bi izdvojiti 20.000 evra. To ni ova prosečna plata ne može da priušti, uprkos svoj propagandi vlasti o „zlatnom dobu“.
Д.Ераковић