Rijaliti Srbija
Poznat je fenomen u svetu šou biznisa da kada bend ili solo izvođač zapadnu u krizu i kada gube popularnost odluče da krenu na „oproštajnu turneju“ i tako povrate deo pažnje javnosti i svojih razočaranih fanova. Samo u zemlji čuda zvanoj Srbija se dešava da jedan političar kreće na oproštajnu turneju koju on, izgubljen u svom svetu, doživljava kao novi početak.
Reč je, naravno, o frontmenu kriminalnog benda SNS, zločinačkog ansambla ružnih, prljavih i zlih, Aci Srbinu – Nepomeniku. Pritisnut pobunom studenata, profesora, prosvetnih radnika, poljoprivrednika i velikog broja građana i građanki koji ne odustaju od borbe za jedno normalno društvo, za državu u kojoj se zakoni poštuju i važe jednako za sve, što znači da oni koji te zakone krše moraju da snose odgovornost bez obzira da li su na nekoj državnoj funkciji ili pripadaju vladajućoj stranci ili se predstavljaju kao predsednik/ca Narodne skupštine, Vlade ili predsednik Republike koji, by the way, Ustav na koji se zakleo prilikom stupanja na dužnost krši svaki bogovetni dan, sateran u ćošak On polazi „Srbiji u pohode“.
Kao mesto sa kog kreće stari bend sa novim imenom „Pokret za narod i državu“ (isti srednji prst drugo pakovanje) izabrana je varošica Jagodina iz nepoznatih razloga. Kao domaćin nezvanim gostima ovog puta nije bio Dragan Marković Palma iz poznatih razloga a mali, debeli, ministar policije Dačić Ivica gutao je knedle i zamuckivao na bini dok ga pomenuti frontmen fašističkog benda davi, polako i sigurno, kao zmija žabu. Ali, takva je to predstava – glupa, nepotrebna, opasna u najavi koja može da zadovolji samo one bez grama mozga u glavi dok je većina onih nateranih da joj prisustvuju uz sendvič i par „crvenih“ novčanica prevrtala očima i jedva čekala da zbriše iz te neugodne i sramne situacije.
Opet su angažovani autobusi iz cele Srbije sa nesretnim sužnjima unutra da dovezu u Jagodinu plaćene tapšače da bi stvorili utisak podrške uplašenom Vođi čije vreme neumitno ističe a on se kurči kao da je i dalje glavni baja dok mu lepa i pametna mladost koja je obrnula igricu poručuje da nizašta o čemu neprestano drobi po nacionalnim televizijama i društvenim mrežama nije nadležan i da njega niko ništa nije pitao jer su njegove dužnosti i obaveze kao predsednika države definisane Ustavom gde se kaže da predsednik odražava jedinstvo te iste države što Nepomenik ne čini, dapače, da šalje čestitke, želje i pozdrave i izražava saučešća u ime države, deli ordenja i tu i tamo ponekog zatvorenika pomiluje i to bi bilo to. I da nije Vrhovni komandant osim u ratu.
Međutim, ovaj politički iluzionista a zapravo običan šibicar koji jeste majstor prevarnih taktika koje ga i održavaju na vlasti već 13 godina kao strateg se nije proslavio i to će se tek pokazati u danima koji dolaze. To što preti „kobrama“, govori ružno o advokatima („rulja“), nipodaštava poljoprivrednike, prosvetare i ekološke aktiviste, optužuju studente da su strani agenti a onda im nudi jevtine kredite za stanove, huška svojim govorom mržnje huligane iz sopstvenih redova da gaze omladinu po trotoarima, pešačkim prelazima i svuda gde to nikako ne bi smeli, predlaže nešto što naziva „savetodavni referendum“ o sebi, mulja i petlja oko NIS-a i Kosova, sve to može komotno da okači mačku o rep. Kao i onaj krvavi srednji prst koji su njegovi kompletni idioti iscrtali po Beogradu (čak i po školama !?). Đavo dolazi po svoje i Šef mafije će morati konačno da položi račune kao što će i članovi njegove radikalne grupe lopova i psihopata morati da odgovaraju za sve zločine koje su činili od kako su oteli državu od građana, pravih vlasnika, zagadili društvo svojim toksičnim govorom mržnje, krali kao da sutra ne postoji i bahatili se preko svake mere.
Bolje bi bilo da je Nepomenik ostao kod kuće a ne da se cimao do Jagodine gde je ispričao sve one iste priče – bajke za laku noć koje zvuče šuplje i besmisleno više nego ikad, da je počeo sa pisanjem ostavke i pakovanjem osnovnih stvari koje treba poneti, kada kucne čas, u Ustanovu zatvorenog tipa nego što je odlučio da krene na turneju, onako na silu, ne shvatajući trenutak u kome se društvo nalazi, atmosferu i ambijent, nakon studentskih protesta koji se šire kao požar, pobrkao je lončiće.
Zato će ta avantura biti poslednja u njegovom predugom političkom životu. I On će se voljno ili nevoljno oprostiti od svega što je bio i jeste i od svoje sve manje verne publike koja će ga na kraju balade izviždati. A svi normalni, dobri ljudi, prave patriote i antifašisti mu nikada neće oprostiti. Ni zaboraviti. „This is the end, my only friend, the end…“.
Piše: Dragan Karalazić
