Reagovanje na poruku sa društvene mreže
Postoje trenuci kada društvo mora da zastane i sebi postavi jedno teško, ali neophodno pitanje: koliko smo daleko spremni da odemo u normalizaciji mržnje, pretnji i javnog linča pre nego što bude kasno?
Postoji granica preko koje društvo ne bi smelo da pređe. Ta granica nije političko neslaganje, nije oštra rasprava niti različito mišljenje. Ta granica je trenutak kada reči počnu da liče na poziv na nasilje, kada se pretnje predstavljaju kao politički stav, a ljudsko dostojanstvo postane meta javnog linča.
Godinama slušamo kako su društvene mreže samo „virtuelni prostor“, mesto frustracija, političkih prepucavanja i anonimnih uvreda koje navodno ne treba shvatati ozbiljno. Ali istorija nas je više puta naučila da nijedna atmosfera nasilja ne počinje pucnjem. Počinje rečima. Počinje uvredom. Počinje etiketiranjem. Počinje trenutkom kada prestanemo da vidimo čoveka u onome ko misli drugačije.
Pretnje političkim neistomišljenicima
Godinama kriminalna organizacija zvana Srpska napredna stranka targetira, kleveće i preti svakome ko se usudi da ukaže na lokalni problem ili da javno kaže istinu o mafiji koja više i ne krije da upravlja i gradom i državom.
Sada su te pretnje dosegle novi, opasniji nivo. Nama koji preko ličnih profila ukazujemo na nenormalnosti, nepravdu i kriminal, otvoreno se preti scenarijom iz Ritopeka i metodama klana Veljka Belivuka.
Napominjem da smo moj advokat i ja, na jednom od prethodnih saslušanja u policiji, već predali punu fasciklu dokaza da iza profila koji kleveću, targetiraju i prete stoje ljudi povezani sa kriminalcima iz SNS-a, osobe za koje svi u Šapcu znaju da godinama šire mržnju i crtaju mete političkim protivnicima.
Ne očekujem da će policija reagovati na ove morbidne pretnje, jer cela Srbija vidi da je zauzeta uklanjanjem tragova zločina, mirenjem mafijaških frakcija i napadima na studente.
Ali neka ostane pisani trag. Da se zna ko je pretio, ko je ćutao, ko je štitio kriminalce i ko je odbio da radi svoj posao.
Pravda stiže uskoro.
Filip Tršić, aktivista i član Demokratske stranke
Društvene mreže odavno više nisu samo prostor komunikacije. One su postale bojno polje na kojem se neistomišljenici proglašavaju neprijateljima, gde se ljudi vređaju, targetiraju i dehumanizuju, često pod maskom anonimnih ili botovskih profila. U takvoj atmosferi mržnja više nije incident, ona postaje obrazac ponašanja.
A onda, gotovo neprimetno, mržnja postane društveno prihvatljiva. Pretnje postanu humor. Ponižavanje postane zabava. Dehumanizacija postane politički alat.
U zemlji koja još nosi duboke ožiljke nasilja, straha i kriminala iz mračnih vremena devedesetih, svaki govor koji priziva obračun, poniženje ili nasilje mora da uključi alarm u glavama svih građana bez obzira na političko opredeljenje. Jer danas je meta „neko njihov“, sutra je „neko naš“, a prekosutra bilo ko ko digne glas, postavi pitanje ili odbije da ćuti.
Zato poruka puna morbidnih aluzija i nasilne simbolike poput ove: “Posle ovakve objave krmače iz Majura osećate li miris roštilja u vazduhu ili miris čvaraka, tako nešto lebdi u vazduhu…” koja je sa lažnog profila “Kurjak Vučina” upućena političkom aktivisti Demokratske stranke, Filipu Tršiću, ne sme biti dočekana ćutanjem. Kada neko političkog protivnika ili aktivistu ne vidi kao čoveka već kao metu za poniženje ili zastrašivanje, tada problem više nije pojedinačna objava, problem postaje društvena klima koja takav govor normalizuje.
Posebno zabrinjava kada javni prostor, bilo ulica, grafit, komentar ili anonimni profil, počne da odiše jezikom koji više ne služi raspravi, već zastrašivanju. Kada se ljudima šalju poruke koje asociraju na nasilje, kada se protivnici ne vide kao ljudi nego kao mete, društvo više nije samo u političkoj krizi. Društvo je u moralnoj krizi.
Građani Šapca imaju pravo da budu uznemireni. Mnogi još nose sećanja na godine u kojima su strah, nasilje i kriminal bili deo svakodnevice. Devedesete nisu samo istorijska odrednica; one su opomena šta se događa kada institucije oslabe, kada odgovornost nestane, a govor mržnje počne da se doživljava kao politički folklor. Tada se granice pomeraju neprimetno, od uvrede do pretnje, od pretnje do nasilja.
Danas posebno zabrinjava kada se pretnje pojavljuju u javnom prostoru, na društvenim mrežama, zidovima gradova i u atmosferi u kojoj ljudi počinju da se pitaju da li su bezbedni zbog svog mišljenja. Šabac ne sme da bude galerije mržnje, niti internet prostor u kojem se javno zastrašivanje doživljava kao hrabrost.
Međutim, najveća opasnost nije samo u onima koji šire mržnju. Najveća opasnost je u tišini pristojnih ljudi. U sleganju ramenima. U rečenici: „Ma nije to ništa“, „To su samo mreže“, „Neka se oni sami svađaju“. Upravo tako počinje kolektivno privikavanje na zlo.
Ne, nije normalno da se ljudi plaše zbog javno izgovorene reči. Nije normalno da političko neslaganje postane povod za targetiranje, zastrašivanje ili govor koji priziva nasilje. Nije normalno da građani osećaju zebnju zato što se atmosfera sve više puni besom i mržnjom.
Nije pitanje ko pripada kojoj političkoj strani. Danas je u Šapcu meta jedan čovek, Filip Tršić, sutra može biti bilo ko drugi. Mržnja nikada ne ostaje zatvorena u okvirima jedne ideologije ili jedne grupe, ona raste i traži nove mete. Zato ćutanje nije neutralnost. Ćutanje postaje prostor u kojem nasilna retorika dobija dozvolu da se širi.
Ako smo išta naučili iz najmračnijih perioda naše prošlosti, onda je to da se nasilje ne pojavljuje niotkuda. Ono raste tamo gde društvo dugo ćuti. Tamo gde institucije ne reaguju dovoljno odlučno. Tamo gde se mržnja relativizuje, a odgovornost razvlači dok ne postane besmislena.
Od nadležnih institucija Šapca zahtevamo da ovu, i svaku drugu, ozbiljnu pretnju istraže brzo i odgovorno, bez selektivnosti i političkih kalkulacija. Zakon mora da važi jednako za sve, jer društvo u kojem pretnje ostaju bez odgovora šalje opasnu poruku da je zastrašivanje dozvoljeno.
Naravno odgovornost nije samo institucionalna. Ona pripada i svima nama. Građani moraju jasno i glasno da odbace govor mržnje, bez obzira na to kome je upućen i ko ga izgovara. Jer, ovde ne branimo samo pojedince koji su na meti, branimo pravo da se razlikujemo bez straha.
Društvo ne propada onda kada se ljudi ne slažu. Propada onda kada počnu da se mrze toliko da jedni drugima ospore pravo na bezbednost i ljudskost.
Zato ovo što se danas pojavilo na društvenoj mreži nije pitanje politike, pitanje je ljudskosti.
A građani moraju jasno, glasno i bez kalkulacija da kažu: dosta. Dosta jezika koji deli komšije, prijatelje i porodice. Dosta pretnji upakovanih u šalu. Dosta atmosfere u kojoj čovek postaje neprijatelj samo zato što drugačije misli.
Krajnje je vreme da se zaustavi spirala mržnje koja se godinama uvlači među građane. Pre nego što se naviknemo na pretnje. Pre nego što ravnodušnost postane normalna. I pre nego što ponovo bude kasno.
Ovo nije trenutak za ćutanje, podsmeh ili navijanje. Ovo je trenutak da se kao zajednica suprotstavimo mržnji pre nego što nas potpuno proguta. Jer društvo se ne raspada odjednom, raspada se onda kada ljudi prestanu da veruju da vrede mir, dostojanstvo i međusobno poštovanje.
Jer kada mržnja počne da izgleda normalno tada je poslednji čas da joj se kaže ne. Mislite li da je takvo vreme već stiglo?
Ivan Kovačević
